126/928/939/1639

Hrabro je – glasno boriti se –

Al više smjelosti ima

Onaj ko nosi Kalvariju

Stradanja u prsima –

Kom se pobjeda i porazi

Ne čuju – i ne znaju –

Čije oko što mre – s ljubavlju

Ne gleda u Domaju –

Mislimo, krilata procesija

Anđela ide iza njega –

Za Redom – Red – noge im iste –

A Uniforme – od Snijega –

928

Uske Obale ima srce –

Ritam je njegov ko u Mora

U Monotonom Plavetnilu – bez umora

Dok uragan ga ne zahvati

I ono samo dok ne shvati

Da nedovoljan Opseg ima

Srce nas uči grčevima

Da je Mir samo Zid koji se

Od netaknute Gaze stvara

Udar trenutni raznese ga

A Ispitivač – rastvara –

939

To što ne vidim, bolje vidim

Kroz Vjeru – Smeđe Oko moje

Povremeno se sklopi – ali

Sjećanje – Kapaka lišeno je –

Jer često, vidim jednako, i kad

Na sav mi Razum padne tmica –

Da neko drži Lampu iznad

Tako voljenih crta lica –

I uzdižem se – i u svom Snu Ti

Razgovijetnu Milost podarim –

Dok Dan kivan ti savršenstvo

Ne prekine – i ne pokvari –

1639

Knjiga je radost Zemlje ove –

Ona poriče Bogove –

543

Strah me Čovjeka škrte Riječi –

Strah me Čovjeka Šutljivog –

Govorljivog ću – nadmašiti –

Il zabavljati – Brbljivog –

Al On što svaku mjeri – dok mi

Trošimo zadnje drahme –

Pred tim Čovjekom – oprezna sam –

Da je Veliki – strah me

712

Jer ne mogoh da Smrti stanem –

Ona mi ljubazno stala –

Tek nas je dvije – i Besmrtnost –

Kočija sadržala –

Vozismo sporo – Njoj se ne žuri –

A ja sam ostavila

I poslenost i ljenjost svoju –

Jer udvorna je bila –

Prođosmo Školu, gdje u igri

Bore se Mališani –

Prođosmo Polja Žita što pilji –

I Zalazak Sunčani –

Il bolje – On nas prođe –

Od Rose stud me ispunila –

Jer Haljina mi – Paučina –

A Šal mi – tek od Tila –

Stasmo pred Kućom koja liči

Na oteklinu Zemlje –

Krov bješe jedva – vidljiv – a Krovni

Vijenac – ispod Zemlje –

Otad – Stoljeća minuše – ipak

Čine se kraća od dana

Kad prozreh da su Konjske Glave

U Vječnost zagledane –

Zašto je zato

zato što mi tvoj ženski miris raskriva svoje

latice jednu za drugom –

zato što tvoja bedra sažižu moje noći –

zato što tvoje šake ustalasavaju vodu mog tela –

a tvoja usta dodaju začine mom imenu –

zato me i prisvajaš tako lako –

presavijenog kao novčanicu od jednog dolara –

skrivenu u tvojim grudima –

Džon Rendal (Jon Randall)

Baloni od pet centi

Pjetro ima dvadeset crvenih i plavih balona na

konopcu.

Oni podrhtavaju i plešu vukući Pjetrovu ruku.

Nikleni novčić košta svaki.

Deca željna balona prate Pjetra u stopu.

Kada rasproda robu odlazi ulicom sam.

Možda

MOŽDA

Možda mi veruje, a možda ne.
Možda se mogu udati za njega, a možda ne.
Možda bi vetar prerije,
Možda bi morska bura,
Možda bi neko negde mogao znati.
Prisloniću mu glavu na rame
Pa kad me upita ja ću mu reći da,
Možda.

CRVENOKOSA KAFANSKA KASIRKA

Zabaci kosu, crvenokosa devojko.
Nek’ odjekne tvoj smeh i nek’ se vide ta tvoja dva
prkosna mladeža na bradi.

Negde neki čovek traži crvenokosu devojku i jednog će ti dana

pogledati u oči kao kasirki i videti da je našao
draganu svoju, možda.

Svuda unaoklo deset hiljada ljudi traži crveno-
kosu devojku koja ima dva mladeža na
bradi.

Video sam ih kako traže, traže.
Zabaci zato kosu, neka ti odjekne smeh.

Otmena i lepa

Pošto si dala sav novac koji modistkinje

i manikirke i manekeni traže da načine od

tebe osobu koju ljudi na ulici nazivaju

otmenom i lepom,

Pošto su trgovine i prsti dali sve što imaju

i umeju i što su u stanju da daju i stvore

da bi od tebe načinili osobu koju ljudi

na ulici nazivaju otmenom i lepom,

Pošto već više apsolutno nema šta još da se

učini da bi ti predstavljala raskošnu

zagonetnu rajsku pticu i pošto te svi

moraju proglasiti otmenom i lepom,

Pošto si se pretvorila u poslednji krik mode i

lepote, ukoliko se lepota može utvrditi i

formulisati, onda, pa šta, onda nema više

šta da se učini, onda slušaš i gledaš

kako te glasovi i oči proglašavaju otmenom i lepom.

Udvaram se zalasku sunca

Craig Mott, za Lengstona Hjuza

Čudo jedno kol’ko smo potrebni jedni drugima.

Recimo, Bobi, moj najmlađi sin, što stalno pravi

gužvu.

Svira ti taj u gitaru, i peva, i sve tako.

Voli da uzme tanjir i da večera sam

na tremu ispred kuće. „Roberte Frenkline, zar

baš nikad

ne možeš da večeraš sa svojom porodicom?“

„Zaboga, mama,

pa znaš da se udvaram zalasku sunca.“

Udvara se zalasku sunca! Ma, jesi l’ ikad čuo takvu

glupost?

Činilo nam se zato – neće od njega biti niko i

ništa.

K’o što bi rek’o stari: „Bogme, taj nije na mene i

na moje!“

A onda je jedne večeri sneg poč’o tako gadno da veje

da smo svi bili na tri ćoška, sve smo se nešto

koškali oko sitnica,

kad nas Bobi pozva u dnevnu sobu. I poče ti taj

momak da peva i da svira,

Bogovski! Da peva o zalasku sunca, i o

Čiči Baksuzu što ima da se pakuje i da se tornja iz

kuće.

Ni pet ni šest! I da znaš, niko od nas

nikada neće zaboraviti kako nas je taj momak

pozv’o

da svi dođemo u dnevnu sobu, te večeri

kada je bilo tako hladno da nas je i sam vetar

nazivao crnjama.

Čudo jedno kol’ko smo potrebni jedni drugima.

Ljupka ljubav, Gvendolin Bruks

Nek bude kraj staze. U hodniku nek bude,

Gde nastojnik dobacuje uvrede i gadne misli

Ne bi li uprljao zumbulsku tamu kada bismo se  stisli

I zaigrali dok nam se opale latice nude.

Nek bude na stepeništu, na drvenom sanduku, gde si me bacio, plah,

Gde si mi poljupcem izgrebao lice,

Poželeo me, pa me pustio posle te klice

Pećinske nežnosti, i osmehom zbrisao naš strah.

Takvo je nasleđe ljupke ljubavi naše

U pelenama. Nije k’o Ona druga, koja daše

Svoj sjaj najdraže zvezde, k’o svojoj kćeri.

Ne mare za nju ni mudraci. Hajdemo sad, trčeći.

Dolaze neki. Ne smeju nas ovde zateći,

Bez opravdanja, u ovoj napetoj atmosferi.

Kad zaboraviš nedelju

A kad zaboraviš šarene pokrivače sredom i subotom,

A naročito

Kad zaboraviš nedelju;

Kad zaboraviš naše trenutke nedeljom u krevetu,

Ili mene kako sedim na radijatoru ulične sobe u tromo popodne

I gledam niz dugu ulicu koja nikuda ne vodi;

Zagrljena priprostim starim ogrtačem nenadanja;

I ništa ne moram da radim i sretna sam…

I kad ponedeljak ne bi trebao nikada doći!

Kad to zaboraviš, kažem…

I kako si psovao kad bi neko uporno zvonio na vratima,

I kako bi meni zastalo srce ako bi zazvonio telefon,

I kako smo konačno odlazili na nedeljni ručak

To jest, kroz uličnu sobu do stola zamrljanog

Mastilom na jugozapadnom uglu na

Nedeljni ručak.

A to je uvek bilo pile s testeninom, ili pile s pirinčom i salata,

Pa raženi hleb i čaj, i kolači s čokoladnim mrvicama.

Kažem, kad to zaboraviš…

Kad zaboraviš moj tihi predosećaj

Da će rat završiti pre nego dodje red na tebe,

I kako smo se konačno svlačili,

Gasili svetlo, uranjali u krevet,

Ležali načas opušteno u nedeljno svežoj posteljini,

I nežno se slivali jedno u drugo…

Kad, kažem, zaboraviš sve to,

Tada možeš reći, tada ću možda poverovati

Da si me dobro zaboravio.

Stari bračni par

Ipak ni reči nisu rekli u gustoj tami.

ptice su celog jutra veselo cvrkutale.

On je video parove kako šetaju sami.

A ona je čula mnoge prijatne vesti male.

Bilo je doba za ljubav. Bila je ponoć. Maj.

Ipak ni reči nisu rekli u gustoj tami.

Martin Luter King Ml.

Jedan je čovek krenuo s darovima.

Bio je pesma u prozi.

Bio je tragična blagost.

Bio je topla svirka.

Pokuša da zaleči žive vulkane

Sada pepeo njegov

čita Zemljinu kuglu.

San njegov još bi da miropomaže

barikade vere i savlađivanja.

Njegova reč još progoreva središte Sunca

nad hiljadama i

stotinama hiljada.

Reč beše Pravda. I bi izgovorena.

I biće govorena.

I biće ostvarena.

Bal slikara i modela

Čuda ne zbunjuju. Nazivamo ih tako

I tačka. Ali nas iznenađuju

Obične stvari. Krotko prihvataju imena

Koja im dajemo, i zadržavaju ih. Onda, sa olakšanjem,

Upuštamo se u dalje tričarije. Ali, iza

Naših leđa one se menjaju. Otkud smo mogli znati.

Pismo jedne žene

Koračam bosa tvojim tragom

Priljubljujem usne uz tvoju praznu čašu

U tvom odelu tražim odlutalu toplotu

Pogledom dotičem sve što si ti gledao

Ispisujem ti ime izgovaram ga tiho

Blagosiljam dane kad čuvaš svoje zdravlje

Ponavljam sve mazne reči koje smo ikad rekli

Sećam se zaveta tvojih očiju

Tvoj se poslednji dodir još ne odvaja od mene

Sa svakim danom se suočavam umorna srca tromih nogu

To što smo razdvojeni pola mi odnosi snage

A ostatak mi treba da bih te sačekala.

Sara Kerolin Ris