Misli jednog sopstvenika gramofona

Nabavio sam ga 1904. i nije to bila zaludna rabota,
Otad ga danju krijem – ne mora svako za njega
znati,
Dirljiv je to komad drveta za tamne časove života,
U njega je položen glas Adeline Pati.

Pevačica Adelina Pati 1911. preminu,
Nek joj je zemlja laka; ja imam njen glas,
Tako je to u životu – imam list koji dokazuje kupovinu,
Njen glas je još sasvim dobar, potrajaće mi još za
mnogi čas.

I unucima će valjda mojim to drvo pevati kad po
meni već padnu senke;
Na ime Adelina rado se odzivalo veće,
Od pada prilikom jedne terevenke
Glas je moje drage Adeline malčice poremećen.

A doista je čudno – i mudriji su se čudili tome –
Šta sve život donosi sobom iz nepovrata.
S tehnikom smo daleko doterali, dabome,
Te iz tog drveta još odzvanja njena Travijata.

Još u vreme naših dedova nije bilo moguće nešto
ovako
Bio je, prosto, za propast predodređen ceo niz
umetnosti,
Mi smo ipak i u zlu i u dobru napredovali, i još kako,
Ovakva naprava ipak znači bar malo besmrtnosti.

Orge mi često kaže: večeras donesi duvana i
Adelinu,
Sa živcima nešto sam kljoknuo. I ona lično dođe,
usred mira,
I svira Travijatu, a njemu lice dobije neku pitominu,
Ona, uostalom, već 18 godina samo Travijatu i svira.

Ja bih druge ploče nabavio već toliko puta,
A moja žena je oduvek htela poneki šimi,
Ali bih uvek odustajao u poslednji trenutak,
Ja, naime, mislim, multum non multa, i uvek sam
Pljeskom izražavao priznanje Adelini.

Jedno dobro lice je više od dobrog dana! / Odložite svoje predrasude-unesite svoje ideje! Breht

O UBOGOM B.B.

Ja, Bertold Brecht, dolazim iz crnih šuma.
Moja me majka unijela u gradove
Dok sam ležao u njezinu krilu. I hladnoća šuma
Ostat će u meni dok ne odumrem.

U asfaltnom sam gradu kod kuće. Od sama početka
Snabdjeven posmrtnim sakramentom:
Novinama. I duhan. I rakija:
Nepovjerljiv i lijen i zadovoljan na kraju.

Prijazan sam s ljudima. Stavljam na glavu
Krut šešir po njihovu običaju.
Kažem: to su životinje koje sasvim posebno mirišu
I kažem: ne mari, ja sam takva životinja.

U svoje prazne stolice – ljuljačke
Posadim s vremena na vrijeme prije podne nekoliko žena
I promatram ih bezbrižno i tiho im kažem:
U meni imate nekoga s kim ne možete računati.

Navečer okupljam oko sebe muškarce.
Oslovljavamo se tada s „džentlmen“ i spominjemo rad.
Oni drže noge na mom stolu
I kažu: ide nabolje. A ja ih ne pitam: kad?

Pred jutro, u sivu zoru, pišaju borovi
I njihova gamad, ptice, počinju vikati.
U to vrijeme ispijam svoju čašu u gradu i bacam
Od sebe opušak od cigarete i smireno zaspim.

Mi smo sjedali, lakoumni naraštaj,
U kućama za koje se smatralo da su nerazorive
(Tako smo gradili dugačka zdanja otoka Manhattan
I tanke antene koje zabavljaju Atlantsko more.)

Od ovih gradova ostat će: onaj koji je kroz njih prošao, vjetar!
Kuća veseli onoga tko jede: on je prazni žedno.
Mi znamo da smo privremeni
I nakon nas će doći: ništa što je vrijedno spomena.

Pri potresima koji će doći valjda neću
Dopustiti da mi se ugasi virdžinija u ogorčenju,
Ja, Bertolt Brecht, bačen u asfaltne gradove
Iz crnih šuma u rano doba moje majke.

Armstrongovo izvođenje „Mack The Knife“

Waits,  „What Keeps Mankind Alive?“

The Threepenny Opera

Jedan film komičara Čaplina

U neki bistro u Bulevaru Sen Mišel

Kišne jesenje večeri uđe mlad slikar,

Popi četiri-pet onih zelenih rakijica i ispriča

Zlovoljnim bilijaristima o potresnom susretu

S nekadašnjom svojom draganom, nežnim jednim

stvorenjem,

Sada ženom imućnog kasapina.

„Brzo, gospodo“, preklinjući reče, „molim kredu

Koju upotrebljavate za svoje takove!“ i klečeći na

podu,

Pokušavao je, drhtavom rukom, da nacrta njenu

sliku,

Nju, draganu prohujalih dana, očajnički

Brišući ono što je nacrtao, iznova započinjući,

Ponovo zastajući, druge neke crte

Mešajući i mrmljajući: „Još juče sam je znao“.

O njega su se psujući saplitali gosti, krčmar,

razljućen,

Dograbili ga za ovratnik i izbacili, ali on je na pločniku,

Sve odmahujući glavom, neumorno vijao s kredom

Crte što se rasplinjuju.