Baloni od pet centi

Pjetro ima dvadeset crvenih i plavih balona na

konopcu.

Oni podrhtavaju i plešu vukući Pjetrovu ruku.

Nikleni novčić košta svaki.

Deca željna balona prate Pjetra u stopu.

Kada rasproda robu odlazi ulicom sam.

Možda

MOŽDA

Možda mi veruje, a možda ne.
Možda se mogu udati za njega, a možda ne.
Možda bi vetar prerije,
Možda bi morska bura,
Možda bi neko negde mogao znati.
Prisloniću mu glavu na rame
Pa kad me upita ja ću mu reći da,
Možda.

CRVENOKOSA KAFANSKA KASIRKA

Zabaci kosu, crvenokosa devojko.
Nek’ odjekne tvoj smeh i nek’ se vide ta tvoja dva
prkosna mladeža na bradi.

Negde neki čovek traži crvenokosu devojku i jednog će ti dana

pogledati u oči kao kasirki i videti da je našao
draganu svoju, možda.

Svuda unaoklo deset hiljada ljudi traži crveno-
kosu devojku koja ima dva mladeža na
bradi.

Video sam ih kako traže, traže.
Zabaci zato kosu, neka ti odjekne smeh.

Otmena i lepa

Pošto si dala sav novac koji modistkinje

i manikirke i manekeni traže da načine od

tebe osobu koju ljudi na ulici nazivaju

otmenom i lepom,

Pošto su trgovine i prsti dali sve što imaju

i umeju i što su u stanju da daju i stvore

da bi od tebe načinili osobu koju ljudi

na ulici nazivaju otmenom i lepom,

Pošto već više apsolutno nema šta još da se

učini da bi ti predstavljala raskošnu

zagonetnu rajsku pticu i pošto te svi

moraju proglasiti otmenom i lepom,

Pošto si se pretvorila u poslednji krik mode i

lepote, ukoliko se lepota može utvrditi i

formulisati, onda, pa šta, onda nema više

šta da se učini, onda slušaš i gledaš

kako te glasovi i oči proglašavaju otmenom i lepom.

Potpuno shvatiti tišinu

Za osamljena srca bezmalo uvek muzike ima.
Kad ona malakše, nastaje tišina
Skoro ista kao ritam muzike.
Potpuno shvatiti tišinu znači shvatiti muziku.

Preobraženje

A man saw the whole world as a grinning skull and
cross-bones. The rose flesh of life shriveled from all
faces. Nothing counts. Everything is a fake. Dust to
dust and ashes to ashes and then an old darkness and a
useless silence. So he saw it all. Then he went to a
Mischa Elman concert. Two hours waves of sound beat
on his eardrums. Music washed something or other
inside him. Music broke down and rebuilt something or
other in his head and heart. He joined in five encores
for the young Russian Jew with the fiddle. When he
got outside his heels hit the sidewalk a new way. He
was the same man in the same world as before. Only
there was a singing fire and a climb of roses everlastingly
over the world he looked on.

Nekom je čoveku svet izgledao kao iscerena lobanja i ukrštene kosti. Ružičasto meso života vene na svim licima. Ništa nije važno. Sve je samo varka. Prah se pretvara u prah i pepeo u pepeo, a onda nastaje stara tama i besmislena tišina. Tako je njemu sve izgledalo. A onda je otišao na koncert Miše Elmana.

Dva časa su talasi zvuka udarali u njegove bubne opne. Muzika je isprala nešto u njemu. Muzika je nešto srušila i nešto sazidala u njegovoj glavi i srcu. Pet puta je zajedno s drugima tražio od mladog ruskog Jevrejina violiniste da još svira. Kad je izašao napolje njegova stopala su na drukčiji način dodirivala pločnik. Bio je to isti čovek u istom svetu kao i pre. Ali sada mu je svet izgledao zanavek prekriven raspevanim plamenom i bokorom ruža.

The Man With The Five Broken Fingers

Čovek sa slomljenim prstima

(Kad je ova priča o metodički zadavanim smrtnim mukama bila objavljena u novinama Čikago Tajms korporacije  23. avgusta 1942. mnogi su hteli da znaju da li se to radilo o ratnoj propagandi ili o stvarnom događaju. Ja sam se služio podacima dobijenim od istaknutog norveškog smučara, poznatog pod imenom „poručnik Andreas“ koje je nosio radi sigurnosti svoje porodice. On mi je prikazao događaj tačno onako kako je o njemu čuo od sina glavne tragične figure. Između ostalog pričao je i da su oni nemački vojnici čiji je um počeo da popušta pod pritiskom nečovečnih dela koje su od njih zahtevali njihovi pretpostavljeni, bili vraćeni u Nemačku kao „duševni bolesnici“ kojima je bio potreban terapeutski postupak. „Andreas“, razborit i skroman junak, poginuo je u noćnoj akciji bombardovanja Berlina. „Andreasovi“ prijatelji kažu da je niže navedena priča prevedena na druge jezike i da je kružila među pripadnicima podzemnog pokreta.)

Čovek Sa Slomljenim Prstima baca senku.
U slikovitim i večno zelenim norveškim šumama –
I širom Evrope i Sredozemlja pa sve do palmi
u Libijskim oazama –
On živi i govori znacima koje daju njegovi
izgubljeni prsti.
Jedan sin Norveške koji se provukao kroz mreže
Gestapoa i nacističkih patrola,
Doneo nam je ovu priču što kruži među onima
koji su sad u Norveškoj.

Oltar u srcu oni imaju za bezimenog čoveka
koji je odbio da se seti imena – imena – imena –
koja je Gestapo hteo.
„Reci nam ta imena. Ko su oni? Govori! Hoćemo
ta imena!“
A on ih je gledao u lice, gledao ih u oči,
i časovi su prolazili a imena se nisu pojavila –
Časovi i časovi i nijedno ime Gestapou.
Rekli su mu da će ga slomiti kao što su slomili
druge.
Gumena cev što treska po licu i po vratu,
Pendrek što zadaje bol a ne ostavlja trag,
Ili izdvajanje čete za paljbu i smrt u deliću
sekunde –
Gestapo je razmotrio sve to i odlučio se da za
njega nađe nešto drugo.
„Reci nam ta imena. Koji su to bili? Govori! Daj
odmah imena – ili…!“
Ali imena se ne pojaviše – i tako stalno, ali
imena nema.

Onda mu slomiše mali prst na levoj ruci.
Zatim tri prsta, i levi palac se savijao dok nije
bio slomljen.
Još uvek nema imena. Ostaviše mu dan i noć da
se odmori i predomisli.
Onda opet zahtev da da imena, a on im dade isto
ćutanje.
I mali prst na desnoj ruci su mu krivili,
Krivili nazad sve više dok se nije opustio
viseći o čašici koja je krvavila.
Onda su mu slomili još tri prsta i iskidali
jedan po jedan,
I desni palac savijali unazad dok se nije
zdrobila kost.

Da li je mislio o violinama i harmonikama kojih
se više neće dotaći?
Da li je mislio o dečjoj ilʾ ženskoj kosi s kojom
se neće igrati više?
Ili o čekićima i olovkama kojima neće više
moći da se koristi?
Ili o rukavicama koje mu nikada više neće biti
podesne?
Možda se trenutno potsmehnuo delu Gestapoa,
Sad dakle za neko vreme neće držati ni nož ni
viljušku
Niti prineti šolju usnama
Niti potpisati svoje ime ddržeći pero između
palca i prstiju.

Ali to nije bilo sve – bili su na pola puta.
veština i lukavstvo Gestapoa imali su određen
cilj.
Oni su hteli da svako u Norveškoj uvidi koliko
Gestapo može da bude grozan.
Hteli su da se nadaleko šapuće u strahu
O tome kako nacist postupaju sa onima koji neće
da kažu ili dostave imena.
„Daćemo ti još jednu priliku da nam pomogneš.“
Ali on ipak nije hteo da im oda imena.
Na njegov zaključani jezik, njegovu norvešku volju
suprotstavljenu nacističkoj volji,
Na njegovu gordost i veru u put slobode,
Njegovu spremnost da radije umre no da im kaže
što žele –
Na to su odvratili poslednjim besnim postupkom,
Slomivši mu levu ruku u laktu,
Slomivši je i u ramenu –
A kad je došao k sebi i za trenutak otvorio oči
Slomili su mu i desnu ruku, prvo u laktu pa u
ramenu.
Dotle je naravno zaboravio sva imena, čak i svoje.

Ima ljudi ko što smo vi i ja i mnogi drugi
Koji nikada neće zaboraviti Čoveka Sa Slomljenim
Prstima.
Njegova volja i gordost slobodnog čoveka
nadživele su ga.
Kreće se njegova senka, govore njegovi sveti prsti.
On govori ljudima da postoji hiljadu načina da se
umre zdrobljen i zgrčen,
I da je bolje umreti redom na sve te načine nego
reći da, da, da,
Kada je odgovor ne, ne, ne, a smrt je dobrodošla,
smrt nailazi brzo,
Smrt je spokojni korak u blagu vedru ponoć.

23.avgusta 1942.

Carl Sandburg, Complete poems
Harcourt, Brace and Company, inc. New York

1953. Beograd, Novo pokolenje; Dragoslav Andrić