Niko, čak ni kiša, nema tako malene ruke

NEGDE KUD NIKAD NISAM PUTOVAO

Negde kud nikad nisam putovao, srećne iznad
svakog iskustva,tvoje oči čuvaju svoj mir;
u tvom najkrhkijem pokretu ima nečeg što me zatvara,
ili što ne mogu taći jer je suviše blizu.

tvoj najlaganiji pogled lako će me rastvoriti
mada sam se zatvorio poput prstiju,
uvek me otvaraš listak po listak kao što Proleće otvara
(dodirujuc vešto, zagonetno) svoju prvu ružu

a ako želiš da me zatvoriš, ja i moj život
sklopićemo se veoma lepo, najednom,
kao da srce ovog sveta zamišlja
kako se sneg brižljivo svuda spušta;

ništa što možemo sagledati na ovom svetu
nije ravno snazi tvoje neodoljive krhkosti:
njeno mi tkanje nameće boju svojih predela,
pruža mi smrt i vekovečnost sa svakim udisajem

(ne znam što je to u tebi što zatvara
i otvara; jedino nešto u meni shvata
da je glas tvojih očiju dublji od svih ruža)
niko, čak ni kiša, nema tako malene ruke

Prevod: B. Živojinović

by e.e. cummings (Kako se sam pesnik uvek potpisivao – malim slovima… „… iz principa…“ )

E. E. Kamings i R. G. Tili

by cummings

Osobeni pesnički glas Edvarda Estlina Kamingsa (1894-1962) prvi je put u američkoj književnosti objavio svoje postojanje 1922. godine. Naizgled slučajno, te iste godine je s druge strane Atlantskog okeana evropski modernizam neka od svojih ključnih iskustava sublimirao u Pustoj zemlji Tomasa Sternsa Eliota i Uliksu Džejmsa Džojsa. Značaj Kamingsove poezije za konačno uobličavanje modernističkog književnog izraza u redovima američke književne avangarde po mnogo čemu je ravan značaju monumentalnih Eliotovih i Džojsovih dela u kontekstu evropskog modernizma. Ponikla na temeljima pesnikovih bolno otrežnjujućih ratnih iskustava, bila je to poezija u kojoj su na dramatičan i uzbudljiv način pulsirali damari vere i skepse, nade i rezignacije, ozarenja i cinizma. Ipak, i u tom limbu istorijskog beznađa između dva svetska rata, pobedu u Kamingsovoj poeziji odnosi vera: transcendentalna vera u svet u kome čovek živi punim, radosnim i emotivnim životom. Taj svet i taj čovek, međutim, pripadaju nekom apstraktnom i vanvremenskom trenutku – ne onom u kome je Kamingsu dodeljeno da proživi svoj jedini ovozemaljski život. Iz svesti o tome rađa se u njegovoj poeziji prepoznatljivi ton razočaranja i ogorčenja. Čovek bez duše je mrtav, tvrdi Kamings, a dušu savremenom čoveku oduzimaju spolja nametnute ideološke himere i laži – od patriotizma do sna o sveopštem ekonomskom blagostanju. Rugajući se čoveku podložnom delovanju takvih himera, Kamings zapravo pokušava da ga od njih zaštiti i odbrani. Narušavanje duboko ukorenjenih, rutinskih predstava o životu i svetu u Kamingsovoj poeziji počinje i završava se razaranjem konvencionalnog pesničkog govora: zanemarivanje gramatičkih pravila, neobuzdano poigravanje rečima, kombinovanje tradicionalnih metričkih formi i slobodnog stiha, osobena interpunkcija i pravopis u kome se i pesnikovo ime piše isključivo malim početnim slovima – te i mnoge druge odlike Kamingsovog poetskog izraza dovode poeziju ovog pesnika do samog ruba neprevodivosti.

Na tom rubu balansira Robert G. Tili, uspevajući u konačnom ishodu svog prevodilačkog poduhvata ne samo da iznese živu glavu, već i da ostvari plodove kojima bi se, sva je prilika, obradovao i sam Kamings. Odista, ovaj pesnik teško da je u nas mogao pronaći sebi boljeg i prikladnijeg prevodioca. Kada pesnici prevode pesnike, original prečesto zna da posluži prevodiocu tek kao izvor nadahnuća i ideja za pesme koje je propustio da napiše, pa tako dobijamo potpuno autohtone pesničke tvorevine nastale “po motivima” originala. Prevodeći pesnika Kamingsa, pesnik Tili nijednog trenutka ne pada u tu zamku. Kao iskusan prevodilac, on zna da je prevođenje pre svega služenje odabranom piscu i delu, a ne otvaranje prostora za ostvarivanje vlastitih umetničkih ambicija. Time prevođenje ne prestaje da bude umetnost, naprotiv: prevođenje u osnovi i jeste pre svega umetnost da se nakratko poništi vlastito “ja” i postane neko drugi. Tili je u ovom slučaju postao Kamings, pri čemu čitalačko uživanje u tekstu ovih prevoda ostavlja varljiv utisak da je to bio lak zadatak. Nije. I pored srodnosti u pogledima na svet dvojice pesnika, i pored zajedničke sklonosti prema jezičkom eksperimentisanju, prefinjena umetnost mimikrije iziskivala je i u ovom slučaju istinski velike prevodilačke sposobnosti. Robert G. Tili ih je ubedljivo pokazao, podarivši nam Kamingsa s kakvim do sada na našem jeziku nismo imali prilike da se susretnemo. Pravog Kamingsa.

Zoran Paunović

Marion Morehouse; All in green my love went riding

Marion Morehouse, njegovom rukom slikana često…

All in green my love went riding

All in green went my love riding
on a great horse of gold
into the silver dawn.

four lean hounds crouched low and smiling
the merry deer ran before.

Fleeter be they than dappled dreams
the swift sweet deer
the red rare deer.

Horn at hip went my love riding
riding the echo down
into the silver dawn.

four lean hounds crouched low and smiling
the level meadows ran before.

Softer be they than slippered sleep
the lean lithe deer
the fleet flown deer.

Four fleet does at a gold valley
the famished arrows sang before.

Bow at belt went my love riding
riding the mountain down into the silver dawn.

four lean hounds crouched low and smiling
the sheer peaks ran before.

Paler be they than daunting death
the sleek slim deer
the tall tense deer.

Four tall stags at a green mountain
the lucky hunter sang before.

All in green went my love riding
on a great horse of gold
into the silver dawn.

four lean hounds crouched low and smiling
my heart fell dead before.

From „Tulips and Chimneys“, 1923

~

Sva u zelenom

Sva u zelenom je moja ljubav odjahala
na velikom konju od zlata u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šuljaju sa smiješkom
veseli je jelen bježao pred njima.

Okretniji su od šarenih snova brzi dragi jelenovi,
rijetki crveni jelenovi
Četiri crvena srndaća kraj bijele vode
okrutni rog je pjevao sprijeda

S rogom o boku je odjahala moja ljubav,
odjahala niz rijeku u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šuljaju sa smiješkom
livade su ravne bježale pred njima.

Mekši su neg’ san u papučama vitki gipki jelenovi
okretni nestali jelenovi.
Četiri okrutne košute u zlatnoj dolini
izgladnjela je strijela pjevala pred njima.

S lukom o pasu odjahala je moja ljubav
odjahala niz planinu i srebrnu zoru
Četiri vitka psa se šuljahu sa smiješkom
oštri su šiljci bježali pred njima.

Bljeđi su od strašne smrti glatki tanki jelenovi
visoki,napeti jelenovi
Četiri visoka jelena na zelenoj planini
sretan lovac pjevao je pred njima.

Sva u zelenom je moja ljubav dojahala
na velikom konju od zlata u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šuljahu sa smiješkom
Moje srce palo je mrtvo pred njima.

Prevod: Slamming-Šoljan

I carry your heart with me

I carry your heart with me

I carry your heart with me
(I carry it in my heart)…
I’m never without it
(whenever I go, you go, my dear;
and whatever is done by only me
is your doing, my darling)…

I fear no fate
(for you are my fate, my sweet)…
I want no world (for, beautiful,
you are my world, my true).
And it’s you are whatever a Moon has always meant
and whatever a Sun will always sing is you.

Here is the deepest secret nobody knows
(here is the root of the root
and the bud of the bud
and the sky of the sky
of a tree called life;
which grows higher than the soul can hope
or mind can hide)
and this is the wonder
that’s keeping the stars apart…

I carry your heart
(I carry it in my heart)…

~

Nosim tvoje srce sa sobom

Nosim tvoje srce sa sobom
(nosim ga u svom srcu)…
Nikada nisam bez njega
(gde god idem, ideš i ti, draga;
i sve što sam uradio,
tvoje je delo, moja draga)…

Ne bojim se sudbine
(jer moja sudbina si ti, slatkišu)…
Ne želim svet (jer, najlepša,
ti si moj svet, moja istina)…
Ti si ono na šta Mesec uvek misli
i pesma koju Sunce uvek pevuši,
to si ti…

Ovo je najdublje čuvana tajna koju ne zna niko.
(To je koren svih korena
i pupoljak svih pupoljaka
i svod svih svodova
onog drveta zvanog život;
koje raste više no što se duša može nadati
i dublje no što um može sakriti…
To je čudo koje održava zvezde rasutim.

Nosim tvoje srce sa sobom
(nosim ga u svom srcu)…

e.e.cummings (1894 – 1962.)

SRCE OVOG (OVDE) ČOVEKA

„Život, za većinu ljudi, jednostavno – nije. Uzmite društveni standard življenja. Šta većina ljudi misli pod „življenjem“? Ne misli na življenje. Misli na najnoviju i najbližu pluralnu aproksimaciju pojedinačnoj pretporođajnoj pasivnosti koju je nauka, u svojoj konačnoj premda neograničenoj mudrosti, uspela prodati njihovim ženama.“
E. E. Kamings , iz predgovora „Sabranim delima“ (1938.)

~

„Svako je ljudsko biće u sebi i po sebi neizmerno, ali suština njegove neizmernosti je upravo njegova jedinstvenost-ni sva prošla, sadašnja i buduća poezija ne bi mogla naznačiti raznolikost jastva-i samotranscendencije. Ove pesme samo nagoveštavaju tu posebnu svesnost, bez koje nijedan ljudski duh nikada i ne sanja da će se dići iz takvih netajanstvenosti kao što su mišljenje i verovanje i znanje.“
E.E. Kamings iz „Ne-predavanja“ (1959.)

Iiz principa se uvek potpisivao tek kao e.e. cummings, uvek malim slovima, rođen je 1894. godine u Kembridžu, američkoj državi Masačusets (Cambridge, Massachussetts). Jedan je od najvećih inovatora i avangardista ne samo američke već i vaskolike svetske poezije i savremene književnosti, uz to sjajan i vrlo cenjen slikar, još i za života (što je, većinom, prilično redak slučaj). Vremenski stešnjen između posleratne, posleratnih -“izgubljene” i “egzistencijalističke” generacije, on se po vokaciji, gotovo neograničenom vokabularu neologizama i načinu razbijanja stiha, novotarijama, ali i poznavanju i poštovanju klasične strukture pesme (istina ređe) uzdiže daleko iznad predstavnika svih pomenutih poetskih grupacija. “Da nema pesnika kao što je bio Kamings”, izjavio je svojevremeno naš književnik i kritičar, Vlada Kopicl, “ne bi bilo ni, recimo, hip-hopa”. I ta tvrdnja apsolutno stoji. Da ne pominjemo koliko je Kamings uticao ne samo na tzv. “bit“ (beat) književnost, već na čitavu kasniju (i hipi) “kontrakulturu” tokom 60-ih minulog stoleća.
Kamings je studirao na prestižnom američkom Univerzitetu Harvard, a prve je svoje pesme objavio u časopisu “The Dial”, davne 1920. godine. Prva mu je zbirka poezija objavljena 1923. godine, a od tada slede knjige: “&” (1925.), “je 5” (1926.), “W” (1931.), “Ne, hvala” (1933.), “Sabrane pesme” (1938.), “50 pesama” (1940.), “1 x1” (1944.), “XAIPE” (1950.), “Pesme, 1923-1954” (1954.), “95 pesama” (1958.), “73 pesme” (1963.), “Izbor iz poezije” (1965.), “Izabrane pesme 1913-1962” (1972.).
Osim pomenutih, Kamings je objavio i sledeće knjige: roman “Ogromna soba” (1922.), pozorišne komade “Njega” (1927.), te “Deda- Mraz” (1946.), dnevnik “Eimi” (1933.), knjigu / predavanja koje je održao na Harvardu “ja šest ne-predavanja” (1953.), kao i knjigu reprodukcija svojih likovnih ostvarenja “CIOPW” (1931.). Kada smo već kod njegovog likovnog dela, da pomenemo kako je počevši od 1919. godine Kamings izlagao u mnogim prestižnim galerijama, pretežno u domovini, SAD, ponajviše u Njujorku i Čikagu. Za života je bio dobitnik nagrade “Dial” (1925.), specijalne Nagrade Asocijacije Izdavača SAD (1955.), nagrade “Bolingen”/Bollingen (1957.) i mnogih drugih, ne manje prestižnih. Posthumno objavljena dela su mu: “73 pesme”, “Izabrane pesme 1913-1962”, već pomenuta u ranijem delu teksta, kao i “Bajke” (1965.), te “Izabrana prepiska” (1969.).
Kamings je uglavnom veći deo života proveo u Njujorku i na porodičnoj farmi, na Srebrnom Jezeru (Silver Lake), u Nju Hempšajru (New Hampshire), a umro je 1962. godine, takodje u Nju Hempšajru.

Robert G.Tili

Dušan Gojkov osnivač i urednik Balkanskog književnog glasnika, o izboru koji sledi duhovito iskreno kaže:

„E. E. Cummings je jedan od mojih omiljenih pesnika. Šta je Robert G. Tilly uradio od njegove poezije – u ovom trenutku ne umem da kažem. Ipak, pročitajte Kamingsovu poeziju, makar čitav ovaj Tillyjev „eksperiment“ posmatrali kao L’Urinoir (Fountain), Marcela Duchampa.
Možda je došlo vreme da stvari posmatramo i na ovaj način. Drugačije.
A možda je to i zastareo koncept? Ne znam.“

by cummings (Paris)

1
u (li
s
t
o
p
a
da)
sam
ljeno
st

2.

uve
k k
rasnih od
govora što pitaju
nova zadivljujuća pitanja

3.
pahuljica koja dolazi
s(a)vršenonigde
jas
nebezime
ne mitske zvanice je u
zvanice & porekla
(po)
rekavši to

4.
platon mu reče: jok
je verovao (isus
mu reče, ni tada-lao ce
mu je, jakako, skrenuo pažnju)
i general šerman, jeste, bogami, gospoja, i on je,
svi mu oni reknuše
i čak i
(veroval
i i
li ne)
i vi ste mu nešto natuknuli-pa i j
a, a
i svi mi (ali o
n n
i ovolicno da ne poveruje, jedini u majke)
& trebalo je japanizovano parče
dobre, stare šeste avenije u tintaru mu
(sina materinog)
da mu dokaže *

* Radi se o skandalu koji je izbio nakon otkrića kako je vlada SAD prodavala Japanu metalne delove rashodovanih metroa i njujorških liftova iz Šeste avenije, koje su delove Japanci, kasnije, koristili za izradu municije u Drugom svetskom ratu, ratujući protiv SAD (prim.R.G.T.)

5.

(op)stajati sam
u nekom
jesenjem popo
dnevu:
& disan
je je
kao neka fatalna umir(ovlj)enost
dok ovo ogromno, a gle,
kako (li) s
trpljivo
biće koje ni za boga miloga ni mic
po mic
ne
da da
ga potkrada kakva bela rada &
g
radi radi san/radi
sebe samo(tno)ga
sv
ako ako
malopomalo
nije za za
nemarit
i: i
zmeđ
u u
miranja & umeća žiti
ja-umišljen
a tajna

6.

ali
on bulji u
zimskiko
vitlacsvetlos
ti zviždućući ne
što kao «bio mi je pajtaš»
pomišljajući kako je
prijateljstvočudojedno
bogtene
verovatnočud(n)o

u njegovom opetovanom d
uhu
često nepojmljivo p(l)odnom & ras
plodnom
osećajući katkad
kako
isus jedini
ti Bog jest
e gde (hrist) gde al to baš ništa
ne znač
i i
jaka stvar to baš i ni
je-je
l da

7.

na na
jmajušnijoj ovoj
od
3 grančice 3
duše sedeše
u krugu
tri hlad ( ne ne
umoljiv
o o
krenu
te te
bi) a što isijavaju onostranost
spram neumoljivo pomozbog
punog meseca
togitog
ajd recimo maja

a ja sred ne
stvar
ne ne
svare
ne
tiši
ne
kao tvo
ja što je
ili moj život, naš, z
naš
već, uo
stalom

8.

beo & zlaća
n, n
ekada
(taj) ljiljan u prašini
(sada tek otrcan (& star))
lež
i i
mi leži
mo u tišini
kao urolovano cveće
kao sasušeni korov-sveća od cveća
tako-BAŠ nepojamno
(beše ruža & nesta
ruža)
valja obučiti (se), (obući )se) onda možda leći
da sve je «telesno» tek te
sno
a
ko
i da je sve & sva krv
A KUDA
odavde
s ovog mesta

9.
ne(pčelo)po
kretn
(i
j)a spavaš

li

ružo

10.

al
i i
umiranje (kao recimo
plač i pesma, lj
ubavi,
i čežnja) ne
što je što
si ti a i ja
radila toliko dugo
da da
, o
da smo već zaboravil
i (i
duže još draga moja)
kako je naše rođenje tek zat
o o
d zašto
no naša je sudbina
da cvet
amo (upam
ti to
milamoja) ne tek gde god
bilo s
unca i me
seca & zvez
da, da
već ma gde ima i nas-
i i
sto tako (&)

ni
gde

11.

srce ovog (ovde) čoveka
ne laže svom tlu

tako da ne
čiji u
opšte
nisvet
ne za
okuplja
naročito naročitu
pažnju ovog frajera & macana & 3 frtal
ja: (ko bi po ukusu opipu mirisu glasu
tiši
ne umeo
pogodi
ti čega se sve sećamo)

no radije da se po
duh
va
ti život & sve sto
ga što nema ničega
za čim ovaj ovde ne l
ud
u
je više no za, eto, ljupkošću, recimo
(ta prva dolazi)
snež
ne pa
hulje na put
u za ništa
vilo

12.

samo ti za tim kva
zizaposlenim nesvakimbićemljudskim
žali
jok. Kvazinapredak
i i
ne bljezgari
je je
su ludost istinska jesu bolest udobna:
tvoja žrtva (a Smrt i Žiti
je ti je
u pozadini sigurno)
igra se malenkošću svoje gargantuanštine
gigantsko
m m
alenkošću napumpana svojom taštinom

elektroini su obogotvoreni al
na rubu oš
3
ce bri
jača
u venceplaninadaleke
ženske gaćice kao rastrgane u st
rasti, rasti
žudnjo

neželja kroz nerazgrnute zavese čežnje gdeikad dok neželja
na na
či
n n
eženje povraća
se se
bi. Svet

od stvorenog
nije onaj koji se rađa-sažaljeva
j j
adno meso

i drveće, sirote zvezde i kamenje ali ni
kada ovo jadno i jedinstveno ultramagično Jedn(AK)O

sveopštepotentno. Mi lekari znamo

beznadežne slučajeve-valja samo načuliti ušesa
ma pakao je o
d d
obrog Sve
ta Svetog
ta
mo napolju, jeste bogami

ajdmo
bogamu

13.

uvrnuta šojko plavetna
cerekašpodriguješkreštiš
kreštalice
setiš se & svetiš se
meni za svo moje potcenjivanje
lakoće t
i i
s
trajna plahos
ti sa g
rana
mržnja & gađen
je je
FUJ na sve & za sve
na sve
tu sem spram ispravnih prav(n)ih začkoljica
i i
ndividua
ali gde si se skrila, gde su među tim svimljudima?
svemu je kraj hohštapleri, hohštapleru
zajedljivi
vucibatin
o o
d o
d
lomka nebesa dalekih
zloć
o o
d vile nejaka
razuzdana raskurvana bitango
živopisni moj volteru, ma daj tek
pisni
pozdravljam te mili
anar
H(r)IST
o!

14.

dominik ima
lutku obešenu
o radijator svog
NADOLAZEĆEG USUDA
kamiončić za prevoz
ledaugljadrvao
bale
setnog malog pajaca
koga je neko opr(lj)avio
od glave do musave 5
e i sve to u kanti
za smeće( jersve
je je
dno, kaže tajitaj)
dominik ga je naravno poneo kući
& dominik
ova gospoja oprala mu je to slatko lišce
& zakrpila mu te iscepane halje(tke)
baškodasunjene
sopstvene & kaoda
joj on pot
puno & pri
obalno pri
pada & dakle (i dokle tako?) moj dragi dominik ima lutka &
s vreme
na na
vreme moj divni i mili prijatelj dominik depaola počas
ti me
(ne) moćnim zagrljajem
znajući kako ja znam
(o o
sećanjima & o
sećanju & o
sećanju da & ne zborim)
sebe i
kako ja znam kako
smo svi mi
manje živi od lut(a)ka tog

tih

(o)

15.

usukane sveće
upalih obraza gladuj
u u
savršeno
m m
iru i beš
umno
a sivibog
smeška se
iza ze
lenodrhtavog d

ima ima
tu i i
zukrštanih (mu, nam)
očiju (kanja)

prsa što se guše u pluć
ima ima
tu & bluda i puzavih

ruku ima i struže mrak skerletni

št
o o
božava
ispružiti se iizvaljen
u seni koja se trgne sva
ko malo
jeca
jući
be
sramno zape
njeno

16.

evo, dajem ti, evo ti, na,
tel
o o
vo moje, ženo

jer ležalo je

praznoru
ko ko
prazno
ru
ho
na vrtoglavim gorama
sanjajući o tebi

prihvati ove odlučne nezasićene oči
što s
lepo se nagledaše

mutavih kermesa tame i mrklih noćca
i kako se mrak boji
meteor(im)a

strujeć
i i
z nacerenih ruku besmrtnih
raspuknuće
prepumpanih zvezda

(setiće se u nekoj sutrašnjici
tvojeja
od ove noći zamamnih i nepojamnih
zanosa u laganom
u prezasićenom
srcu hitre
kocvetstraobalne
jezive uspo
mene te se dići
lagano
se vrnuti
na riđe oda
brane us
ne

vizije
što krljušti niti nigdar ne
imahu)

17.

u modroj noći mesec
sam

u vode zatelebasan
uzdrhtao
lelujava nebesa čeznu gde

be
z z
vezda (& veze)
u napregnutoj noći
premazan ushitom
na na
čin požutelog ljubavnika
stojeć u nemuš
tom tom m
raku
vitak i pohotan
(nanovo lj
ubavi
lagano biram i ubirem
treperave cvećke

s tvojih uvelih u
SAN

a)

18.

mara i mica i monja i jana
siđoše (rad igre) do žala, jednog dana
i mara otkri tamo školjku što neguje glas
kojim sve nedaće sveta otera u kas,
a mica se s nekim zvezdanim s
tvorom druži,
koji nalik je šaci kad svoje pipke pruži
dok monju prepade zver, nimalo sladak,
što s štipaljkama svojim jurca uokolo
u bojama prezrelog voća,
dok jana kući s plaže donese kamen
okrugao, kao smrt gladak, kao svet mali
i veli
k k
o sama samo
ća: uo
stalo
m, m
a šta tražili: svoje korenje, neku tuđu kor
u-u
vek tebe Sebe prona
ć ć
emo u moru

19.
poput vode mora
koja prekrasna je
iz šaka božjih
poslata odaslana, slana
nek spava na tom svetu

tako i zemlja vene
mesec truni
jedna se po jedna zvezda
u prah pret
vara

samo voda mora
jok se men
ja iz ruku kola
rukama se vraća(m)

& sa mnom opet ((kao) sve)
je
ubav
…lj
ubav, lomljava

tvoje duše
o
moje us
ne

20.

ako verujem u smrt budi
uverena
da to je sto
ga što volela si
me

me
secu i sunčevom zalasku
zvezdama i cvećkama
zlaćanom rastinju i srebrnastom (uz)rastu nikada
opadanju

plime & o
seke
ja ne verovah

, jedne noći
kad među prstima je mojim
s
jajno tvoje telo klonulo
srce kad igralo mi je
između savršenih dojki tvojih

mrklina i umilnost zvezda pulsirajući
na usnama latice plesale su
pred očima pod
kapcima i nadalje dole

u raspojasanim dubinama moje raspevane duše
zazelenelo je ojkanje i dozivanje

a nadolazeća bledila
ledila su ono što neopozivo i beznadn
o o
dlazi
kao mora
& spoznadoh te smrti

& kada sam prizvao svaku miomirisnu noć
& kada sve moje ure budu konačne i dani
budu ispred nekog

lica nali
k k
akvo
m m
iomirisu belom

iz praha tada
ti ćeš se dići
prići i
skinuti zloću s lica svih naših &
sklopiti sva nam usta cvetom & novim nedosanjanim ti krilima

tamo gde obitava dah
svih is
trajnih
zvezda

21.

št
a a
ko previše od kog vetra
da istinsku vrednost letnje laži

iskrvari na usijanom nepo
stojanju sunca

& otera u vražju mater sve takozvane zvezde i «nebesa»?

Pokloni se kralj prosjaku i kraljici se učini
(tek na
čas pokloni se drugar prijatelju: duni prostor u vreme, oduvaj ih)
kada nebesa su obešena a svi okeani potopljeni
da će jedina tajna zanavek ljudsko biće (p)o
stati

št
a a
ko jedini list ostane okačen o jesenji privid?

a urlajuća brda (p)ostanu zatrpana nepo
stojećim snegom…
davitelji u odež
dama dolina u dubo
dolina
ma boli (p)ostanu ono što
i i
maju bi
ti: ti
obešena o stvar
i i
-ništa…

Udahnite malo nade u zločine, malo viđenja u s
lepilo
(udelite malo sažaljenja zavist
i i
duše mislima)

zarad svih što srca su im gore, korenje i stabla,
jer tek oni umeće da pozdrave
proleće

št
a a
ko osvit sudbine sna
pregrize univerzum napola
išunja se za veke vekova iz grob(ov)a
i ne odluta nikuda s tobom i sa
mnom?

Udeli uskoro nigdarju i nikada dvaputnici
Udahni život onom što nije & smrt onom što beše
Podari smrt onom što negdar se z
Bilo
to moglo bi pomoći donekle, tu & tamo
sve što ništa je ma gde se okrenuli
naš je najprostraniji dom kuća naša najrasprostranjenija
što umiru najvećma, više živi(s)mo

22.

sva glupost stoboganiše se u znanje
onda upravo & opet nemanje u imanje
ali zima nije zanavek, čak ni inje
sve isčili, proleće katkad ne donese rastinje

sva povest tek je ko sankanje il dva
al i večno(st) da je opet insistiro bih ja
jer povest i za mene premalena je
kao što nedostatno za nas uvek svud je sve

ne postoji vino, al eno vam je presa-
sutrašnjica naša stalna je adresa
a ako bi neko baš vreme da traći
zanima me dal u danas će nas naći

23.

ma
ko ko
živeše u lepome gle gradu
sa sve osmehom što pripada najljupkijem gadu
u proleće jesen zimu ili leto
otpleso je svoje «nije» da jeste i eto

i mužjak
i i
žen(s)ke
i veliki i mali
nikad jedni za druge nigde nisu znali

al čim bi pukla prva noćna ura ra
šivat bi stala plahtu noći svaka deva-cura

i deca zaboravljahu kako ko ih voli
al nikako da cere se kad ih stvarno boli
il plaču kada molite ih za smeh
kao kada iz pokvarene harmonike provrištao je pleh

neko venča se sa svačijim
nek
o o
ženi svoje sve
al najbitnije je da svako na vreme izjutra s praga
smete tuđe sne

jednog dana ma ko crkne da se pretpostavit
mada ni za to ruk
u u
vatru neću stavit
u frci bližnji i oni ini
sahranu ih & (p)ometu kako valja
smrt je jedna vrlo, vrlo vredna švalja

i malo po malo bilo po bilo
teta prošlo uze sutra u krilo
i šutne ga skoro istog časa
a napolju novi dan začne se bez glasa

život u gradu lepom ah vidiš
ima svojih čari
ali kao sve ino drago
i to će proć
ne mari

24.

negde
gde
nikada ne putovah
rado i najdalje i još iza
svih iskustava, tvoje oč
i i
mahu takvu tišinu

u najkrhkijoj ti gesti
pokreti kao sve stvari koje me zbližavaju s ma čim
ili ne mogu ih dotaći jer su
preblizu

tek površni pogled tvoj
lako me ot
vara
vara
juć se
zat
varam
oč
i i
zatvaram se kao prsti šake

otvaraš me uvek
laticu po laticu
kao Proleće kada se budi

dodirujući nežno ded probudi se
svoju prvu mamurnu ružu

ali (ili) ako želiš me sklopiti
i to je vrlo lako
i to se zgodi očas i jednostavno-
iznenada, kao kada srce
ovog cveta zamisli kako
sneg posvuda uokolo kopni

ništa što imamo postići na ovom svetu jok
može da se poredi s tvojom nepojmljivom krhkošću: čak ni tvoja krtost

kao boje neznanih zemalja
koje najavljuju skore smrti ili nove prve u(z)disaje tek stvorenog života

(ne znam šta je kod tebe to
što se ot
vara & zat
vara, jedino štogod u meni pojmi
glas tvojih očiju da dublji je od ruža)

ništa i niko, čak ni kiša tako
male(cne) ruke nema

25.

volim da mislim
da na cvetu
kojeg davno mi dade
onomad jako davno
kadasmose
voleli
ubavo poljubljene minule usne traju.

ako se ma ko, iko
da zapanjiti mojom glađu , halapljivošć
u u
stiju mojih za neči
m m
rtvim,
objasniću mu sve poukom nemih i doličnih koraka jer lice koje ištem i za kojim
tragam
i koje svesrdno molim,
u ime nekih ludih i ludo s(a)vršenih sati
isto tako mrtvih, razume se,
ima da dođe i primi
tog ljubavnika
nesebično dobro
dušnog dobro
dušno
kako je sve opisano
pre
dajem
milos
ti Tvojoj
i jer u ovoj svakojzemlji

to Smrt se naziva

26.

dev
o, o
bajna
mog neispeglanog divljanja & divljenja

ako ikad spevah kakvu krhku

pesmu pod pendžerom duše tvoje
nije ta kao ine pesme

(druge vrste verni to pevci behu
mnogim stvarima koje crkavaju
i ugibaju i ja ponekad
odan beh Ničemu i što biva

oni ljubljaše
naoči
ti mesec nikada ništa gadno ne kazaše
o lepuškastim zvezdama
i s
pokojnom uredno složenom

svemu očitom
oni verni behu
a što ja & što ja
iskreno prezirem, priznajući, kako

odan bio sam
samo galami glista.
kakvog podesnog dana
pod suncem što je tako neodgovorno)

gospo dična
hitro uzmi
nežni kakav moj pesmuljak
pa da skupa možemo gledati
kako tamo pored zlehudog
avidibrekako
preciznog smeška opuštenog i tačnog
opipljivog karnevala
enoonamoizauglabaš
žitija to
g g
de uz «normalne»
arije potencijalnih ćemana
plešu krepke zaobljenosti i pravougaoni gresi s(a)vršeno
razmahano nešto udovima sve u 16 objašnjavajući is
pra(v)ne

usrd
ne us
ne us
pravnog nepodmitljivog nepokolebljivog
nepokvarljivog Ničega
po
d d
ovoljnim sasma suncem, u nedostatnom danu

u galami glista

27.

Proleće je kao neka možbit šaka
(koja oprezno nailazi
Niodakle) uređujući
izlog, u kojeg sviljudiljudski bulje (a dok oni
zure uređujući
i menjajući stvari mećući pomno
nepoznatu neku
tamo poznatu stvar ovamo) i

pažljivo i usredsređeno menjajući sve

proleće je nalik možbit
kakvoj Ruci u izlogu
(brižno ovamo
onamo mičući Nove stvari, Stare stvari,
dok sviljudiljudski blenu obazrivo
pomičući možda
delić cvećke ovamo deo cveta onamo
stavlajući komadičak vazduha tu, tamo) i

ništa ne lomeći

28.

moja premila stara &td.
teta lusi za nedavnoskončanog

rata je mogla da vam ispripoveda i
bi zasigurno
upravo za
što svi u ratovima
takoitako
zašto svi i ovde i onamo rat
uju,
seja moja

izabel, isplela je valjda stotine
(& 100
tine) čarap
a, a
da vam ne pominjem košulje, pa šepice s pokrivalima za uši kad je na frontu ladno(ća)
sve sigurne od buva
&td.

rukavice potkošulje &td.

mama je mislila da će umret jes baš tako &td.
ko junak neki naravski tatin pak glas
postajao je hrapav
dok bi kretao da da
vi pričama o tome kako je to bogami povlastica jeste
i kadbisam
o o
n mogao do(t)le, e, da &td.

a dotle ja u dubokom blatu do brade &td.
ležo ko mrtav bez pokreta &td.

(sanjareći o tvom osmehu
&td. kolen
ima, st
ruku i o tvojoj &td.)

29.

bil mi mi kakva umilna i dobronamerna filozofski orijentisana duša iskreno
mogla kazati šta ja to tražim navrh
ove uzvisine u Kalhidasu,
pod suncem? a dole, na žalu, toliko udaljena ispod mene devojčica
u belom obrće
se, valja po pesku.
preko voda ovih, prostiru se boje… smeđe boje i bele boje
guraju tačkasti milioni prozora na hiljade kuća i izbi Lisabona.
Kao neko štektanje pisaće mašine, a na nebu popodneva. neko nateruje koze
i tera ovce duž zavoja ceste koja uvlači se u ružičastu liticu a ova opet nazad
i onda u vis, izranjajući iz žutozelenih talasa.

onamo dole grade kuću pored mora, popodne (je).

hitro se crvenkasti mrav kreće goredole po mo
m m
alom prstu.

ptica se oglašava u krošnji stabla, negde u nigde i taj pomenuti curetak
u belom prevrće se po
pesku nada
mnom Oblaci
nalik mlado
ženjama
Isprani i
jasni
(tu je apsurdno Ja-život, tek da se bulji
i nosi odežda. Skroz sam blesav, odjednom stišćem svih 10
prstiju glas
ovi se izdižu odozdo
i i
z daljine-potom bivaju sve tiši, nestaju.
Sunčeva svet(l)ost,
iza mene da znate ima starih ljudi, nekolicina staraca
neverovatnih, pospanih

30.

u bezobzirnoj pojavi pete ure popodne nadolazim na fakat da se blago rastapam u ustima Njujorka…Između njegovih vitkih finansijskih zubiju koji u delirijumu đikljaju iz samo(za)dovoljnih okrvavljenih desni, zalogaji lepuškasto plove na površini (od) krvoločne sline industrije. e, ja sam taj zalogaj.

Okružuju me ogromni obrazi.

džinovska usna resa s neprimetnim pokretima preti cevastom mraku s vremena na vreme a odatle se opet pomalja jedna pedantna vulgarnost: kuvana i izbirljiva uobičajena eksplozija, kockasta graja, umilna podbulost-

Sred srede mekog jezika sedi zgrada Vulvorta neka nepomućena bljuteva grimasa u obliku pastile ili neke krhke nasrtljive pilule. osećanje nalik tepihu kojeg bradavicu stručno srču povodljiv uspravan ukus ove nemirne kocke koja se neprestano vrpolji
I ne slabi ni za miligram, podupire dok bez gutanja ždere postojanu buku predivno neizvesne kreštave algebarske muzike. Prvi put odabirajući iz ovog prostranog nehajnog
unutrašnjeg hoda mesa galop u trajanju od jednog minuta (ne)po(ja)mne veličine spojen sam čulnom mistikom celog vertikalnog bitisanja , vešto izgrađen preciznim i osećajnim
eksperimentom diva čija me nedvosmislena spiralna ludorija spaja s olakšanjima plastificirane hipnotisanosti-ja sam pomno analiziran ovim divnim srktajima napućenih usana….
vešto ovo nešto uokolo….
posađen na neočekivani vrh ogromnog zuba razgledam hrabro potpunu bitnu profanu mahnitu suludu gastronomsku tajnu
tajni
život.

Duboko ispod nasrtljivi požudni pogledi vodoravnog velikog jasnog zanosa odmahuju mi. besne. Smejanja. cereci se sudaraju gurkaju kao vrući
pereci
muljaju se osmesi probijajući se u duboki sumrak bez ijednog ruba, ugla, ćoška, u sumraku veselje zabija neprestane klinove ludila (u
Visini mog ja ove raznolike nevine okrutnosti ukinute su jednom isprostituiranom okrutnošću
Tišine, i (još je uvek 5 sati)

Uvek zurim tek u ogromni kanjon, a goleme klisurine njegove isijavaju erektirani mrak istinsku ključajuću larmu ljudiljudskih svarivih miliona što ih obilna nemarna opscena kao neka scena procesije ili sprovoda nepresta
no no
si kroz tanka zaljubljiva ogromna jedin(stven)a usta večeri

I pet je, naravno, sati

u izduženom vazduhu, iz kog visi beživotno jedinstvena vrpca svakidašnjeg (nam) sunčevog smiraja,
sneg lagano počinje svoju priču

31.

dakako i kao i obično nisam ga našao u bircuzima, raskalašnija atmosfera ulice polažući otupljujuću
nesavršenost na takve pohode kakve sumrak spontano neizbežnim zamorom prodavačica s ćoškova bezlično dopušta dadnula je blagi prvi mig po pitanju njegovih bezbrojnih boravišta ljubičasta logika
dokinuća demonstrirajući s vrha nebodera sposobni milenijum lica i grimasa rvući se s mojim neobično momentalnim razumevanjem izložila je njegove obrise hibernacije,
prijatna veličine, lepo vaspitana ogromnost besprekorno šireći učtivost pete ure popodne postade kaoneki znak njegovog prisustva
a usput beše proleće u krleci kanarinca punoj blata najrasprostranijeg postojanja.

32.

čoveče mal(ecn)i
ti (žurno št
o o
daješ tajnu kakvu)
& sva ta hrpa briga tvojih

stani prikoči zaboravi ostavi

popričekaj

(detešce to
pokušalo je nije
uspelo
plakalo je) lezi od

važno vlažno

zaspi

spavaj

usni
ogromna kiša
neizmerni sneg
golemo sunce
veliki mesec
(ulaze
u nas)

33.

većinaljudiljuckih
prosto
na
prosto
ne mogu, eto

neće(većinaroditeljatakozvanih)
boje se ne
smeju
(se)

većina se ne usuđuje
«ne treba» laprdaj
u u
okolo

(izvesnilikovi ma znate na koje mislim)
jednostav
no nije

&

čak (što nigdar živeli nisu
najvišeljudi
aloduvekbogami) ne

umire (postajući sve ukopanij
i nepostajućivećinom

prav
s
u u
mrli) ma, ma
nite (ih) se

većineljudi
većinoljudi

34.

ljubav je me
sto
& kroz to me
sto
ine ljubav
i i
du
(s mirnom radošću s
pokoja)
(na) sva mesta

da svet jeste
& u svetu tom
da žive
(sklupčani s(p)retno)

svi svet
ovi ovi

35.

Bufalo Bil iz
umro
koji ne
kada ja
hao je maslinastosrebrnastocrnog vranca
pas
t
uva
i skidao jednogdvasedamdevetnaest golubova
baš tako isus

e alaj to beše zgo
dan mužjak
i ono što me interesu
je je
kako vam se dopada vaš plav
oo
ki dilber
Gospođo Smrt

36.
uzmimo da je Život star
(i jar)ac koji na glavi nosi cveće

a mlad
i momak
sedi Smrt u birtiji
smeška se držeći novčanicu
između palca i kažiprsta

(pitam se, velim: «hoćel kupit cveće»
ti ne znaš odgovor
i još: «Smrt je mladić
a život nosi pantalone od velura
živo
t t
e
tura, bradat je uz to» kažem ti)

ti ćutiš
«Vidiš li život? on je tu & on je tamo
ili ovo ili ono ili
ništa ili star
ac koji ima cvetove na glavi
stalno nekome nešto dovikuje
o les roses les bluets
jest
e, e
pa, hoćel kupit iko pazarit
i i
šta (i šta
?)
les belles bottes, o čuj ti ovo:
»pas cheres»

i moja draga lagano
od
govara da misli da
hoće

ali meni se čini da vidim nekog drugog
eno tamo deve bajne
po imenu Kas

nije & seda kraj mladića koji Smrt je a ona je vitka i
voli cveće

37.
ti ćeš između o
stalog (i svih inih stvari)
uvek biti
dražesnaimlada
jer kada si mlada (i ako si mlada)
koji god Život da ogrneš

on is
ti-Ti
po
staće & ako si radosna
šta je god (i kakvo)
življenje po
staće tvoja suštastveno
st-ne trebaju MomciCure ništaviše
no
devojčicedečake

ja joj sasma tek ljubav

čija ma kakva tajna čini makogčoveka
mesu joj podarit mogu prostora
nebil se umu s
krenula pažn
ja

i oduzme se tako vreme
koje bih koristio za umovanje
da umem da umujem
po ceo bih dan (pre no što bih ikad pomislio na to)
umovao ko sam ja uopšte
sačuvajbože
(u blagosti svojoj nagoj)
pa bih mogao udeli
ti Ti
ljubavnika ušteđenog
pošteđenog
: eto kako laže znanje
sve ležeći
ko kakva fetalna raka fatala
što «napredak» se samoživim samoproklamuje i proglašava
ne-sudba takođe
negacija mrtvila.

Radije bih od jedne ptice učio da pevam
neg
o učio
10
hiljada zvez
da da
ne plešu

Izabrao, prepevao i priredio: Robert G. Tili