Monogram; Orijentacije

Iz MONOGRAM-a

I

Uvek ću tugovati – čuješ li me? –
za tobom, sam, u raju.

Na drugu stranu linije dlana
Skrenuti Sudbina, kao skretničar
Vreme će se za trenutak saglasiti

Kako bi drukčije, kada se ljudi vole

Nebo će prikazati našu utrobu
A nevinost će udariti po svetu
Reskom crninom smrti.

VII

U raju sam odobravao ostrvo
Sasvim kao ti sa kućom na moru

Sa velikom posteljom i sa malim vratima
Odjek sam bacio u vode bez dna
Da sebe gledam ujutru kad se probudim

Pola tebe da gledam dok prelaziš u vodu
A pola da te u raju oplakujem.

– Kuros, O.E. –

Jedan od sedam kolaža Odiseja Elitija
Načinjeni 1976. i 1977. godine

1. Panagija Mora
2. U morskoj pećini
3. Nenastanjena kuća
4. Devojka u ogledalu
5. Prozor
6. Tajni susret
7. Kuros
8. Vizija

~

DRUGA PRIRODA

Epigram

III

Pre mojih očiju bila si svetlost
Pre ljubavi ljubav
A kada te je zaneo poljubac
Žena.

– Orijentacije –

~

GODIŠNJICA

… even the weariest river
winds somewhere safe to sea!

Doveo sam svoj život dovde
Do ovog belega samo rvanje
Stalno kraj mora
Mladost na stenju
Prsa u prsa s vetrom
Kuda odlazi čovek
Koji je samo čovek i ništa drugo
Koji računa rosom svoje zelene
Čaše, vizije svog sluha
Vodama, krilima svoje griže savesti
O, život
Dečaka koji postaje muškarac
Stalno kraj mora dok ga sunce
Uči da diše tamo gde nestaje
Senka galeba.

Doveo sam svoj život dovde
Beli račun crni zbir
Malo drveća i malo
Mokrog šljunka
Laki prsti da pomiluju čelo
Čije čelo
Cele su noći jecala čekanja i ne postoji više
Niko ne može
Da se čuje slobodan korak
Da se opazi osvežen glas
Krme brodova zapljuskivaće vodom dokove
ispisujući
Još plavlje ime na svom horizontu
Malo godina malo talasa
Nežno veslanje
U sidrišta oko ljubavi.

Doveo sam svoj život dovde
Gorku brazdu na pesku koja će nestati
– Onaj ko je video dva oka kako dodiruju njegovu
tišinu
I spojio njihov sjaj zatvarajući hiljadu svetova
Neka podseti na svoju krv druga sunca
Bliže svetlosti
Postoji osmeh koji plaća za vatru –
Ali ovde u ovom predelu koji u neznanju nestaje
U otvoreno i nemilosrdno more
Uspeh gubi lišće
Kovitlaci krila
I trenutaka vezanih za tle
Tvrdo tle pod nestrpljivim
Tabanima, tle za vrtoglavicu
Ugašen vulkan.

Doveo sam svoj život dovde
Kamen posvećen vlažnom elementu
Dalje od ostrva
Dublje od talasa
U susedstvu sa sidrima
– Kada prođu brodovi razbijajući žestoko
Novu prepreku i kad je pobede
I kada sa svim svojim delfinima zablista nada
Sunčani dobitak u ljudskom srcu –
Mreže sumnje izvlače
Neki oblik od soli
Izvajan s mukom
Ravnodušan i beo
Koji skreće ka moru šupljine svojih očiju
Podupirući beskraj.

– Orijentacije

~

Marija Nefeli

Odisej Eliti, ipak, ne može da ostavi da u njegovoj lirici caruje samo sunce, iako mu je darovao pune četiri decenije:
naslov njegove najnovije zbirke pesama glasi Marija Nefeli ( Maria Nepheli) i samo naizgled je ime žene. Jer nepheli znači „oblak“ i sve što mu je slično, što zaklanja sunce i sakriva ga. Iz dalekih praindoevropskih vremena Sloveni su to sačuvali u reči „nebo“, a Nemci u reči „Nebel“, dok romanski jezici nastavljaju tradiciju latinskog izraza „nebula“. Tako slovenska onomasiologia počiva na oblačnom pokrivenom svodu nad našim glavama, koju su davno, pre četiri hiljade godina, zabeležili još jedino hetski dokumenti: nebiš – nebo.
„Možda to stoji u vezi sa Zoroastrovom religijom“, u svom etimološkom rečniku kratko beleži Petar Skok.
Pretpostavljeni indoevropski arhetip „nebhos“, „magla“, „oblak“, čuva isto značenje i u sanskrtskom obliku „nabhah“, a u grčkom je, počev od Ilijade i Odiseje, dakle, pre oko tri hiljade godina, dao podsticaj za razvoj simbolike i metafora koje su nam danas toliko prisne da se najčešće i ne pitamo otkud nam.

…

Dr Ksenija Maricki Gađanski

~

Marija Nefeli govori:

REČ O LEPOTI

Bojte se
ako želite da vam se razbudi nagon za Lepim;
ili ako ne, onda ćete, zato što živimo u doba fotografije,
učiniti to nepomičnim: sve to što kraj nas
neprestano deluje neverovatnim gestovima:
Nepojmljivo!
a) dve lepe ženske ruke (ili i muške) koje su upoznale
divlje golubove
b) jedna žica čije su jedine uspomene električna
struja i nepodozrive ptice
v) jedan krik za koji se može smatrati da je večito
savremen
g) besmislena pojava otvorenog mora.

Shvatićete naravno na šta mislim.

Mi smo negativ sna
zato se pojavljujemo crni i beli
a propast nam donosi
i najmanja mera stvarnosti, Ipak
Das reine Gospođe i Gospodo
kann sich nur darstellen im Unreinen
und versuchst du has Edle zu geben
ohne Gemeines
so wird es als das Allerunnaturlichste
kaže Onaj koji se usudio da prođe
Gornjim Putevima.

A mora da je nešto znao.

BOŽE MOJ, KOLIKO PLAVOG RASIPAŠ
………………………… DA TE NE BISMO VIDELI!

A Drugi glas:

KAP VODE

Gore mi usne a sija tuga
kap bistre vode nad ponorom
tamnim punim trave; samo duša
osvetljena kao stara crkva
pokazuje da ćemo umreti na proleće…

Ding-dong bela rado: umoran sam da se nadam
ding-dong cvete sleza: teško mi je da se brinem
ding-dong: takav oduvek
čovek
a da ja to ne znam!

One tragove u suvom lišću
riče goveče Vremena

treba mi ceo život
da prokrstarim pelastičke zidove
dok se ne pojavi crno more
a nad njim se kao bengalske vatre ne zapale moje
tri zvezde!
ne zapale
Sve to jedna kap
lepote koja drhti na trepavicama;
čista tuga kao Atos koji visi s neba
beskrajno vidljiv
gde se sve dešava i prolazi
Heron pada ničice i diže se još moćniji
opet se stropošta iznuren tone u ponor.

A kap sama silna nad ponorom.

U SELU MOGA JEZIKA TUGA SE ZOVE SJAJ.

Drugi glas govori:

HIMNA U DVE DIMENZIJE

Sada te volim u dve dimenzije
kao etrursku figuru
kao Kleov znak koji je nekada bio riba
ti napreduješ dodekafonski
razdražujuća
munjevita
lepa
s talasom Karipskog mora u naborima haljine
s teškim plavim perlama s atinske buvlje pijace
oko vrata.

Lice vodeni lik
koji je stigao kao svetlost
zvezde iščezle
pre mnogo vekova.

Tada čujem vodu i shvatam te.
neka i nemaš pojma
(nikad Signalista ne zna svoju misiju)
ja iza bledila šminke pratim
nepregledni put koji sam prošao
da bih ti ovako govorio

Voie lactée ô soeur lumineuse

Jedinu sudbinu koju nisam želeo
bože moj – nju sam upravo natovario na leđa.

U LOŠOJ PODELI
UVEK JE BOG NA GUBITKU.

~

A Marija Nefeli:

ZVANIČNA IZJAVA

Dobro obratite pažnju na fragment-
arnost moga svakodnevnog života
i na njegovu prividnu nedoslednost.
S kakvom se namerom
i s kakvim se krajnjim ciljem
trudi da razvije
i da stekne dublje značenje.
Hteo bi da obeshrabri istraživanje naučnika
verujem, u prilog autentičnosti ljudske
vizije.
U vezi s tim
en las purpureas horas
ne prihvatam nikavo povlačenje.
Ne mogu sebe da zamislim
drukčije
nego kao antinarativnu sintezu
bez istorijske savesti
bez produbljivanja psihološkog tipa
jer bi od toga moj svakodnevni život postao
dosadan kao roman
mrtvorođen kao film u bioskopu
negativan kao humoristička anegdota
nezanimljiv kao umetnička slika iz doba renesanse
štetan kao politička akcija i uopšte
ropski i potčinjen prirodnom poretku sveta
i onim – takozvanim – čovekoljubivim osećanjima.

ZAKONODAVSTVO
SASVIM NEPOTREBNO VLASTIMA
BILO BI ISTINSKO SPASENJE.

Odisej Eliti (02.11.1911 – 18.03.1996.)

Slučajni susret Krićanina Odiseja Alepudelija s poezijom francuskog nadrealiste Pola Elijara pre skoro pola veka bio je presudan za ceo život ne samo mladog Grka, budućeg pesnika i nosioca Nobelove nagrade za književnost, već i za jednu živu dinamičnu struju u grčkoj poeziji. Prevodeći Elijarove pesme na grčki jezik, mladi Odisej Alepudeli je, izgleda, smislio i svoje književno ime koje delimično reprodukuje ime tog francukog pesnika, te je u grčku poeziju ušao i ostao kao Odisej Eliti.

Drugim delom svog bića, opet slučajno simbolizovanim njegovim imenom Odisej, ovaj pesnik je uronjen u milenijumsku tradiciju helenstva, tako reći odvajkada smeštenu na obale i ostrva Egejskog mora i Mediterana, predela koje je Odisej Eliti opevao lepše nego iko drugi u savremenoj grčkoj poeziji.

Njegovom poetskom obožavanju prirode bilo je u grčkoj poeziji pripremljeno mesto, još davno.

Zaljubljenost u prirodu, pre svega u sunce i more, univerzalna po svom osnovnom tonu, vremenom je počela da se boji intenzivnim grčkim bojama, tako da je njegova poezija danas, i bez narativnih reminiscencija na opšte poznate mitološke sadržaje i drevne helenske istorijske veličine, svojevrsna riznica svega onoga što se smatra grčkim. „Njegova poezija je čarobno ogledalo u kome vidimo „ideju“ nas samih, svoju idealizovanu lepotu, onu za kojom žudimo“, piše grčki kritičar Merakli.

Zbog ovog elementa idealizovanog, nesvakodnevnog u njegovoj poeziji, elementa za kojim je pesnik svesno tragao kao za osnovnom vrednošću svoje poetike „lirskog iznenađenja“, pesme Odiseja Elitija ne zavole se na prvi mah, ne usvoje se posle jednog čitanja ili slušanja. One se svojim neobičnim pa i negramatičkim jezičkim obrtima, neprepoznatljivim semantičkim nijansiranjem i svežinom svojih slika i neočekivanih asocijacija upijaju u čitaoca sporo i možda čak, teško.Ipak, plemeniti ukus ove otmene, iako čulne poezije, urezuje se duboko u dušu, koju snaži i hrabri kao mirisno, gusto vino sa Kipra ili Sapfinog ostrva odakle Elitijevi preci zapravo potiču.

Dr Ksenija Maricki Gađanski

Οδυσσέας Ελύτης