The Waste Land, The Burial of the Dead

The poem is structured in five parts: “The Burial of the Dead”, “A Game of Chess”, “The Fire Sermon”, “Death by Water”, “What the Thunder Said”.

„Nam Sibyllam quidem Cumis ego ipse oculis meis
vidi in ampulla pendere, et cum illi pueri dicerent:
Σίβιλλα τί θέλεις; respondebat illa: άποθανεϊν θέλω.“

It translates roughly as „I saw with my own eyes the Sibyl at Cumae hanging in a cage, and when the boys said to her ‘Sibyl, what do you want?’ that one replied ‘I want to die’.

PUSTA ZEMLJA

(Sahranjivanje mrtvih; Partija šaha; Propoved vatre; Smrt od vode; Šta je rekao grom)

Sahranjivanje mrtvih

„Nam Sibyllam quidem Cumis ego ipse oculis meis
vidi in ampulla pendere, et cum illi pueri dicerent:
Σίβιλλα τί θέλεις; respondebat illa: άποθανεϊν θέλω.“

Za Ezru Paunda
il miglior fabbro.

April je najsvirepiji mesec, što rađa
Jorgovan iz mrtve zemlje, meša
Uspomenu i želju, uzbuđuje
Zamrlo korenje proletnjom kišom.
Zima nas je grejala, pokrivši
Zemlju snagom zaborava, hraneći
Suhim korenjem ono malo života.
Leto nas je iznenadilo, dolazeći preko Štarnbergerzea
Sa pljuskom kiše; zastasmo međ stubovima
I produžismo, po suncu, Hofgarten,
Pili smo kafu i razgovarali čitav sat.
Bin gar keine Russin, stamm’aus Litauen, echt deutch.
A kad smo bili deca, u gostima kod nadvojvode
Moga rođaka, odveo me je na sankanje,
I ja sam se uplašila. Marie, reče,
Marie, drži se čvrsto. I spustismo se.
U planinama, čovek se oseća slobodan.
Do kasno u noć čitam, a zimi odlazim na jug.

Kakvo se korenje prima, kakve grane rastu
Iz ovog kamenog smeća? Sine čovekov,
Ne možeš ni da kažeš, ni da naslutiš, jer znaš samo
Gomilu slomljenih slika u koju bije sunce,
A mrtvo drvo ne daje zaklona, ni cvčak olakšanja,
Ni suhi kamen traga vode. Samo
Ima hladna ispod ove crvene stene
(Dođi u senku ove crvene stene),
I ja ću ti pokazati nešto što nije
Ni tvoja senka što se ujutro vuče iza tebe,
Ni tvoja senka što ti uveče ustaje u susret,
Pokazaću ti strah u pregršti prašine.

Frisch weht der Wind
Der Heimat zu
Mein Irisch Kind,
Wo weilest du?

„Pre godinu dana prvi put si mi dao zumbule,
Zvali su me devojka sa zumbulima.“
– Pa, ipak, kad smo se kasno uveče vratili iz
vrta zumbula,
Ti punih ruku i mokre kose, ja nisam mogao
Da govorim, oči su me izdale, nisam bio ni
Živ, ni mrtav, nisam znao ništa
Zagledan u srce svetlosti, tišinu,
Oed’ und leer das Meer.

Madame Sosostris, čuvena clairvoyante,
Gadno je nazebla, pa ipak
Poznata je kao najmudrija žena u Evropi
Sa opakim špilom karata. Evo, reče ona,
Ovo je vaša karta, utopljeni feničanski mornar
(Ovi biseri behu mu oči. Gledajte!),
Evo Beladone, Gospe od Stena,
Gospe okolnosti.
Evo čoveka sa tri dužice. A ovo je Točak,
Ovo jednooki trgovac, a ova prazna karta
Nešto je što on nosi na leđima
I što mi je zabranjeno da vidim. Ne mogu da nađem
Obešenog čoveka. Čuvajte se smrti od vode,
Vidim gomile ljudi kako hodaju u krug.
Hvala. Ako vidite dragu gđu Ekviton,
Recite joj da sama budem doneti horoskop,
Čovek danas vrlo oprezan mora biti.

Nestvarni Grade,
U mrkoj magli zimskog praskozorja
Gomila teče preko Londonskog mosta, toliko ih je,
Nikada ne bih pomislio kako smrt pokosila
toliko ih je,

Uzdasi, kratki i retki, isparavali su,
I svaki je čovek išao pogleda uprtog preda se.
Valjahu se uzbrdo, pa niz Ulicu kralja Viljema,
Sve do tamo gde Sveta Meri Vulnot izbija sate
Sa mrtvim zvukom posle izbijenih devet.
Tu ugledah poznanika i zaustavih ga, vičući:
„Stetsone!
Ti koji si bio sa mnom na brodovima kod Mila!
Leš što si ga lane zakopao u bašti
Pušta li već izdanke? Hoće li procvetati ove godine,
Ili se smrzao na iznenadnom mrazu?
O, ne daj psu da priđe, jer prijatelj je ljudima
I iskopaće ga ponovo svojim noktima!
T! Hypocrite lecteur! – mon semblable – mon frère! „

Histerija

Dok se smejala, shvatio sam da bivam uvučen u njen smeh, da sam postao njegov deo, dok njeni zubi ne postadoše slučajne zvezde sa darom za vojnički egzercir. Bio sam uvučen kratkotrajnim udisajima, udahnula bi me u svakom trenutnom predahu, dok se najzad ne izgubih u mračnim pećinama njenog grla, izgnječen stezanjima nevidljivih mišića. Postariji konobar drhtavim rukama žurno je postavljao čaršav sa ružičastim i belim kockicama preko zarđalog zelenog stola, govoreći: „Ako gospođa i gospodin žele da im se posluži čaj u bašti, ako gospođa i gospodin žele da im se posluži čaj u bašti…“ Bio sam siguran da, kada bi se podrhtavanje njenih grudi moglo zaustaviti, neki komadići ovog popodneva mogli bi se skupiti, i sa pažljivom pronicljivošću usmerih svoju pažnju tom cilju.