Fetišizacija cipela (Hausapotheke für gesunde)

Kad već govorimo o nastranostima,
ne smemo da zanemarimo jednu neobično opasnu varijantu perverzije.
Seksolozi nazivaju tu varijantu fetišizacijom cipela.

Red na utobuskoj stanici otegao se sve do izloga trgovine cipelama. Pred izlogom stoji mlad par. Žena razgleda cipele, a pogled njenog muža se gubi negde u plavom ništavilu.

– Kako ti se sviđaju one zgodne zelene tamo? – pita ga žena. – Ta boja bi mi jako dobro išla uz novu tašnu, ali su štikle isuviše niske, u njima bih bila sama sebi preniska, a pazi, one crvene tamo ne bi bile loše, samo šteta što se zakopčavaju sa strane, uostalom, mnogo mi se više sviđaju one tamo crne, iako su od jelenske kože, a jelenska koža deluje posle izvesnog vremena tako otrcano, da se čovek više ne usuđuje da se pojavi pred svetom, ali one žute tamo preko sa sivom postavom zaista bi mi dobro pristajale, iako bih mogla da se kladim da nema mog broja, to mi nikako ne ide u glavu, zašto nikad ne proizvode i manje brojeve tako zgodnih cipela, ali gle, one plave tamo preko, te bi mi baš odgovarale, potpuno su iste boje kao i onaj moj novi kostim od kašmira, samo što ne trpim kad se tako visoko šniraju, pa ti onda večito u hodu spadaju, zato bih radije uzela one ljubičaste sa platnenim đonovima, iako platneni đonovi nisu prijatni po vrućini, šteta, a one smeđe tamo u levom uglu izgleda da su lakirane, kad čovek u tome pokisne ostaju grozne fleke, one srebrne tamo gore baš su zgodne, ali imaju rupice sa strane kroz koje večito ulazi pesak i kamenčići, a ni one tirkizne tamo preko ne bi mi odgovarale jer imaju isuviše ravne štikle, uopšte, više volim cipele koje nisu tako napadne, kao recimo one tamo žute poput kanarinca, inače bi bile divne, samo mi smeta ta petlja na njima, nije mi jasno kako ti proizvođači cipela ne mogu da imaju malo više ukusa, njih jedino interesuju pare, ni ove bele ne bi bile loše, samo što je bela boja strahovito osetljiva i teško se čisti, pa onda ona kreda kojom se mažu uvek malo oboji čarape, no ove otrovnozelene bi bile divne, ali sam čula da šiljati modeli nisu više u modi i da se sada uglavnom nose cipele bez ikakvih ukrasa, pozadi je samo neka gumena traka da ti ne spadnu s nogu, kao što su one svetloplave tamo preko, samo što ja ne podnosim gumu, one tamo s narandžastim dugmetom izgledaju sasvim dobro, ali ne bi izdržale ni mesec dana jer su štikle previsoke, vas mučkarce inače jedino intersuje kako žena izgleda u cipelama, a baš vas briga kako u njima hoda, a sad da pređemo na drugu stranu, tamo sam preko kod Rotmana videla jedan predivan model, crven kao petlova kresta, s diskretnom roze bordurom, šta je to s tobom, što si stao pobogu, šta ti je, upomoć, mom mužu je pozlilo, sigurno od ove vrućine.
Prenesite ga tamo preko, do Rotmana, hvala.

Kućna apoteka za zdrave

Kako je nastala ova knjiga ili
Albert Ajnštajn je bio u pravu

Počećemo od stare mudrosti da svako želi da ga ljudi vole.Tako je,na primer,rimski car Kaligula trošio šakom i kapom na klanje ljudi u areni samo da bi zadovoljio rulju i da bi ga ona volela.
Na temu „kako steći prijatelje“ ispisano je tone hartije,ali sve to meni lično nije bilo od velike koristi.
Učtiv sam kao francuski diplomata,taktičan,miran i sed – ali to niko ne zna da ceni.
Svojevremeno, kad bi me ljudi pitali kako sam,široko bih se nasmešio i rekao da sam odlično,super,poslednja knjiga ima dobru prođu,sve bolje igram golf, a na bilijaru sam zaradio dvadeset funti.I tako, umesto da me vole, ljudi bi samo othuknuli i procedili:“Ma nemoj!“ili bi se izvinili kako im se žuri,ili bi rekli kako je ipak vreme da prestanem da jurim kao lud za lovom.
Ukratko,nisu hteli da imaju posla sa mnom.Naročito u poslednje vreme,to jest poslednjih trideset godina.
Dobro,zaključio sam,neću steći prijatelje,ali šta je sa poznanicima,s onima s kojima možeš da razmeniš reč-dve?
– Prati me luda sreća – rekao bih zadovoljno ljudima. – Upravo sam završio operu, a sad vodim porodicu na Tahiti.

– Ne preterujte s naprezanjem – odgovorili bi mi ledeno. -Znate,niste više tako mladi.

Pa bi se izgubili.I zaobilazili bi me u širokom luku.Više me niko nije pitao za moje zdravlje.Škartirali su me.Da li sam bio usamljen?
Kao Izrael u Generalnoj Skupštini,eto kako.Ne bih rekao da su me bojkotovali,mada u stvari jesu.
Došlo je dotle da sam se ponekad pitao:“Efraime,kako si,kako ide?“samo da bih osetio kako je nekom stalo do mene.
Više mi nije priao ni uspeh jer nisam imao kome da pričam o njemu.

A onda sam vratima pričepio palac na nozi.

Što ti je sreća!Naime, vraćao sam se kući iz samoposluge,s punim naručjem flaša,pa sam onako muški udario nogom o ulazna vrata,
ali su mi vrata uzvratila udarac i spljeskala nožni palac između sebe i dovratka pretvorivši ga u plavo testo.

U tom trenutku je naišao moj komšija Feliks Zelig.Čitave dve godine nije sa mnom prozborio ni reči,ali je sad zastao.
-Šta ti je? -upita me. -Šta ti je,stari moj?
Nem od bola samo sam upro prstom.Feliks me malo vukao,malo nosio do kauča,onda mi je pripremio piće,pa je ostao uz mene sve dok mi se žena nije vratila.

Aha,rekao sam u sebi,tako je to znači.

Nedelju dana kasnije naletim u pošti na gospođu Blum koja me upita kako mi je palac i sve ostalo,a ja joj odovorim:
– Palac nije ništa.Izludeo sam od straha jer me nešto strašno probada u slabinama…
Gospođa Blum me doprati do samih kućnih vrata.
– Morate kod lekara – reče mi,a oči joj zablistaše.- To vam je sigurno kamen u bubregu.Bože,pa ima da se provedete kao bos po trnju.
Proklinjaćete dan kad ste se rodili.
Od tada me zivkala svakog drugog dana raspitujući se za moje zdravlje.
Malo-pomalo,ljudi su opet obraćali pažnju na mene.Ali,više nisam čekao da me pitaju,odmah bi im rekao:

– Kakve paklene muke!Ubi me kamen.Ne mogu ni da pišem.Sutra moram na snimanje.
Brate,svakim danom sve više prijatelja!Iz puke znatiželje prelistao sam sve one knjige o tome kako se to radi:niko i ne spominje kamen u bubregu.Amateri!
Onda mi je sinula ideja da dnevnu naricaljku zaokružim još jednim biserom: eto,govorio sam, zbog te operacije morao sam da odložim snimanje filma.
Senzacionalan uspeh!Slatka ženica se požalila kako joj je dosta kuvanja kafe od jutra do sutra za sve moje prijatelje i
sapatnike.Odlučio sam da napišem knjigu o sticanju prijatelja pod naslovom „Šmrc-kuku-lele“

Tih dana obično bih pri kraju razgovora dodao:
– Potpuno sam propao.Imate li da mi pozajmite koji dinar?
Ljudi su vadili novčanike kao mutavi.Vratila mi se vera u čoveka.

– Znaš – rekao sam ženici – tek mi je sad jasno ono s Jovom.Znao je on šta radi sa svim onim svojim nevoljama i mukama!
Tako sam se ugledao na Jova i servirao pravi koktel čemera,te bol u leđima(krivi mi se kičma?),te pritegli me poreznici,
ubi me tvrda stolica,plus bankrotstvo,bilharzija i moj poslednji fijasko.
A lansirao sam glasine da mi je žena pobegla u Španiju sa našim porodičnim doktorom.

Bio sam popularan kao nikada do tada.Upravo sam u tom kratkom srećnom razdoblju svog života otkrio
„Prvo pravilo sendviča“, po kome između dve debele propasti možeš da razmažeš tanak sloj sreće.
Uspeo sam da prošvercujem – između požara u kuhinji i upale slepog creva – jednu značajnu književnu nagradu a da me nisu bojkotovali.

No,bilo je suviše dobro da bi potrajalo.

Tog petka – i sad mi pisaća mašina drhti pod prstima dok ovo pišem – tog crnog petka odjednom me spopade neki neobično
stvarni bol u krstima.Dođe lekar i objavi:kamen u bubregu.Eto što ti je Božja pravda!
– Slušaj,draga – rekao sam slatkoj ženici – biće najbolje da za sutra pozajmiš neku stolicu više i da odmah pristaviš kafu.
Navaliće ko mutavi.

Niko se nije pojavio.Ama baš niko.Zbog nekoliko kamenčića u bubregu izgubio sam sve svoje teško stečene prijatelje.
I tek onda, u bolesničkom krevetu, shvatio sam načelo:
rulja ne voli bolesne i nesrećne ljude,ona voli zdrave i srećne koji se žale na svoje tegobe.

Albert Ajnštajn je bio u pravu – sve je relativno.Tako je zamišljena i ova knjiga – kao praktičan priručnik za one
zdrave čitaoce koji su otkrili pozitivne strane bolovanja u današnjem društvu.

Ova knjiga je namenjena umišljenim bolesnicima.

Kišon i film

Efraim Kishon je jedan od najpopularnijih pisaca u Hrvatskoj, ali njegova filmska karijera je u ovim krajevima nazalost nepoznata. Napisao je scenario i rezirao je pet filmova u periodu od 1964 do 1978. Dva su bili nominirani za oskar za najbolji strani film (Salah Shabati i Shoter Azulaj iliti Policajac Azulaj), dobili su jedan zlatan globus za najbolju musku ulogu (Haim Topol za naslovnu ulogu u filmu Salah Shabati, jos je poznat kao Tuvija u Guslacu na Krovu pa prema ulozi Columba, onog brkatog grka koji pomaze James Bondu u For Your Eyes Only i kao Doktor Zarkov u filmu Flash Gordon), dva zlatna globusa za najbolji strani film (Salah Shabati i Policajac Azulaj) i jednu nominaciju za zlatni globus za najbolji strani film (Tealat Blaumilch iliti Kanal Blaumilch). Filmovi su snimani amaterski, prema Kishonovom pricanju jedan kamerman koji je radio na Salah Shabatiju je prije radio na snimanju igranog filma kao grip i kada su se sjeli da rasprave kako se snimaju filmovi on je poceo „Moramo paziti da kadar ovako onako“ i nitko nije shvatio ni rijec.

Krenuli su intuitivno, u jednoj A4 biljeznici su nacrtali strip filma gdje je svaki panel stripa kadar u filmu. Na premijeri je pola ljudi izaslo u pola filma, kriticari su prijateljski Kishona molili da ne snima vise filmove jer je to bilo strasno. Haim Topol je bio spreman prodati svoje postotke u filmu za sitnis. Gledanost filma je neprevazidjena do danas u Izraelu, prema broju gledalaca ispada da je film vidjelo u kinu preko 60% stanovnika Izraela, u New Yorku se vrtio neprekidno vise od mjesec dana pred punim Little Carnegie Playhouse. Dobio je dva zlatna globusa, nominiran za oskar i prema Kishonovim rijecima, nije mu preostalo nista nego da nastavi snimati.

Kishonov sljedeci film, Ervinka (1967) je prilicno losiji od Salah Shabatija, ali Haim Topol je jako ljepo odigrao heroja iz Kishonovih knjiga, bezobraznog Ervinku i prvi put briljira Shajke Ofir u ulozi policajca Azulaja tako da je vrijedan za pogledati. Film ima dosta mana, ali je svakako zabavan, pogotovo za ljubitelje Kishonovih knjiga. Treci film, Kanal Blaumilch (1969.) je bio nominiran za zlatni globus za najbolji strani film, a Bumba Cur je genijalno odigrao ulogu ludjaka Blaumilcha zvanog Kopac, i opet se pojavljuje Shajke Ofir kao policajac. Kanal Blaumilch je i prvi Kishonov film u boji. Cetvrti, Policajac Azulaj (1971) je povratak na staru kvalitetu, scenario pisan specijalno za Shajke Ofira, da zabriljira kroz cijeli film kao naivan i dobrodusan policajac Azulaj. Nominiran za oskar za najbolji strani film i dobio zlatni globus za najbolji strani film. Zadnji film (nadam se za sada, ali Kishon je vec vrlo star, ne vjerjem da ce snimati jos filmova), Shual beLul Tarnegolot iliti Lisac u Kokosinjcu (1978. ) je jos jedan slabiji film, ali nije los. Opet Shajke Ofir glumi glavnu ulogu, ali ovog puta glumi senilnog socijalistickog politicara Amica Dolnikera, prica je poznata iz knjige Lisac u Kokosinjcu. To je bila zadnja Ofirova uloga, nedugo nakon snimanja je umro.

Vecina filmova su prozeti stosevima iz Kishonovih knjiga, ali ima i dosta novih i svakako ih vrijedi pogledati. Prije par godina su izdani na DVDu i moze se kupiti DVD set od svih pet filmova. DVDovi su Zone Free i dvostrani (NTSC i PAL), sa hebrejskim, engleskim i ruskim titlovima. Ima ga na Amazonu i mnogim drugim online ducanima, a prema tome koliko su njegove knjige popularne u Hrvatskoj, siguran sam da bi se filmovi dobro prodavali.

Namjeravam na blogu napisati review svih pet filmova, ali u medjuvremenu postoje opisi na IMDB.com. Nije zacudjujuce da su filmovi koji su pisani kao filmovi ili kazalisne komedije uspjesniji nego kompilacija skeceva iz knjiga (Ervinka) ili prenosnje knjige na platno (Lisac u Kokosinjcu). Jedini film koji nije zacinjen skecevima iz knjiga je Policajac Azulaj.

Kolicina nagrada i priznanja je nevjerojatna, 40% filmova su nominirani za oskara, 60% filmova su ili nominirani ili dobili zlatne palme, a 20% dobili dvije vazne zlatne palme i nominirani za oskara. Ok, to je malo manipulacija brojevima jer je snimio samo pet filmova, ali dobro zvuci. Svejedno je to vrlo respektabilan postotak dobrih filmova koji bi postidio najvece filmase.

Salah Shabati

Izrael, 1964. Crno Bijeli, 110 minuta
Scenario i rezija: Efraim Kishon
Glume: Haim Topol (Salah), Geula Nuni (Habuba), Gila Almagor (Batsheva), Arik Einstein (Zigi), Shraga Friedman (Neuman), Shajke Levi (Shimon Shabati) i drugi
Nagrade i priznanja: Zlatni globus za najbolji strani film (1965), Zlatni globus za najboljeg glavnog glumca (1965), nominacija za Oskar za najbolji strani film (1965)

Radnja filma se desava u Izraelu 1949, porodica zidovskih izbjeglica iz arapske zemlje (nije specificirana) dolazi u maabara, tranzitni centar u jezivom stanju, sastavljen od drvenih prljavih koliba koje prokisnjavaju. Susjedni kibuc odluci „usvojiti“ stanovnike maabara. Salah, autoritativni pater familias pokusava izaci iz maabara i dobiti stan u stambenom projektu. Za to je potreban novac za taksu kojeg on nema a kako je ljen, nije mu jednostavno zaraditi. Istovremeno se u njegovu kcer Habubu (Geula Nuni) zaljubi kibucnik Zigi (Arik Einstein) a kibucnica Batsheva (Gila Almagor) dodje pomoci porodici kao socijalna radnica i zaljubi se u njegovog sina Shimona (Shajke Levi) kad primjeti slicnost izmedju njih dva. Istovremeno Salah pokusa zaraditi novac za taksu prodajuci svoj glas na izborima, neuspjesno jer za svaki slucaj glasa za sve stranke, radeci u posumljavanju, radeci kao nosac, pronalazeci izgubljene pse, „pronasao“ je psa cuvara mjesanca velicine doge umjesto izgubljene pudlice Puci i ostavio ga u kuci ucviljenih psoljubaca. Kada cuje da se njegova Habuba i kibucnik Zigi hoce vjencati, trazi od kibuca da mu isplate „odstetu“ sto je odgojio dako divnu kcer koja moze raditi kao mazga. Socijalistickim kibucnicima ne pada na pamet da kupuju zene kao krave („kako kao krava, za kravu bi trazio duplo“ im je rekao Salah). Nakon sto Zigi zaprijeti da ce napustiti kibuc, odobre svotu, ali taman kad mu isplate, njegov sin Shimon dodje ruku pod ruku sa Batshevom i kibuc mu trazi „naknadu“ za tako divnu djevojku koja moze raditi kao mazga… Nasao se u bezizlaznoj situaciji, ali se dosjeti organizirati demonstraciju „Necemo stanove, ostajemo u maabara“, nasto birokracija poludi i posalje policiju da ih na silu odvede u stambeni projekt.

Film je komedija o sukobu kultura, socijalistickog evropskog drustva i orijentalnog mentaliteta. Kishon ne stedi ni jedne ni druge ali ima i ozbiljnu poruku, nekoliko ozbiljnih monologa koji razjasnjuju razlicite stavove. Film toplo preporucam i ljubiteljima Kishona i onima koji (jos) to nisu. Likovi su vrlo karikirani u Kishonovom stilu dovodjenja svakodnevnih situacija do apsurda. To je jedan od dva najbolja Kishonova filma, i po mom misljenju i najbolja izraelska. Ime Salah Shabati je iskrivljeno hebrejski za slah shebati, izvini sto sam dosao. (*****)

Ervinka
Izrael, 1967. Crno Bijeli, 95 minuta
Scenario i rezija: Efraim Kishon
Glume: Haim Topol (Ervinka), Josi Banai (Maurice), Shraga Friedman (Veinrib), Shajke Ofir(narednik) i drugi

Film je slabiji od Salah Shabati, ali nije dosadan. Film je kompilacija avantura Ervinke, junaka Kishonovih prica. Ervinka je bezobrazna ljencina kojoj je jedina ambicija dobiti na lotu. Hrani se po svadbama i bar micvama na koje nije pozvan. Zaljubi se u policajku i pocne namjerno ciniti sitne prijestupe kako bi ucestao „slucajne“ susrete. Da bi ju impresionirao odluci opljackati lutriju pod maskom da snima film o pljacki lutrije. U tome uspjeva uz pomoc policije, pogotovo narednika kojeg glumi Sajke Ofir.

Film ima dosta mana, ali ako se gleda kao skup skeceva, dosta je zabavan. Makar, ljubitelji Kishonovih knjiga nece vidjeti nista novog, vecina skeceva su ekranizacija poznatih Kishonovih prica. (–***)

Blaumilh Kanal
Izrael, 1969. Boja, 89 minuta
Scenario i rezija: Efraim Kishon
Glume: Bomba Cur (Blaumilh), Nissim Azikri (Cigler), Shraga Friedman (Kubishevski), Shajke Ofir (policajac), Mosko Alkalai (Shultajs) i drugi
Nagrade i priznanja: Nominacija za zlatni globus za najbolji strani film (1969)

Prema Kishonovom pricanju, dobio je inspiraciju za ovaj film kada su poceli kopati u ulici u kojoj je zivio i upitao se, jel stvarno ima sto za popraviti ili su to samo ludjaci opsjednuti kopanjem. Glavni junak je Blaumilh zvani kopac, kojeg fenomenalno glumi Bomba Cur, koji pobjegne iz ludnice, ukrade pneumatsku busilicu i pocne kopati u najprometnijoj ulici u Tel Avivu. Kada za to saznaju u gradskom poglavarstu, Kubishevski, koji je odgovoran za radove u gradu, dodje do zakljucka da ministarstvo infrastruktura upada na njihov teren zbog politickih igara Shultajsa, njegovog politickog protivnika. Istog trena krenu intrige i prepucavanja dok stanovnici pate od neprekidne buke. Kubishevski posalje svog „posilnog“, Ciglera, da ukrade iz ministarstva planove, da vide sto to grade. U medjuvremenu poglavarstvo posalje pojacanje u vidu svih sprava za kopanje u ulicu Allenby kako bi pokazali tko je gazda u gradu. Kako nisu uspjeli naci planove, nastave kopati i dalje u istom smjeru dok se ne provede istraga. Cigler tada shvati da se radi o ludjaku, ali kada to pokusa saopciti policija ga udalji sa sjednice. Za to vrijeme kopaci dodju do mora i potope ulicu Allenby. Sljedeca scena je svecano otvaranje kanala Allenby gdje je Blaumilh pocasni gost a gradonacelnik odrzi govor o Tel Avivu kao Veneciji Bliskog Istoka. Cigler opet pokusa saopciti sto se desava, policija ga savlada, stavi mu ludjacku kosulju i decki u bijelim kutama ga odvedu sa slavlja.

Film nije dosegao nivo Salah Shabatija, ali je svakako jako dobra komedija koja ce stanovnicima ex socijalisticke drzave biti vrlo razumljiva. Bomba Cur je odigrao fenomenalnu ulogu glavnog lika Blaumilcha i vrlo je upecatljiv iako ima samo jednu liniju u cjelom filmu, jednom kaze „Blaumilh“. I to je to. Svakako preporucam film (-****)

Policajac Azulaj
Izrael, 1970. Boja, 87 minuta
Scenario i rezija: Efraim Kishon
Glume: Shajke Ofir (Azulaj), Zaharira Harifai (Beti), Avner Hizkijahu (Kapetan Lefkovic), Itcko Rahamimov (narednik Bergerano), Josef Shiloah (Amar), Nica Shaul (Mimi), i drugi
Nagrade i priznanja: Nominacija za oskar za najbolji strani film (1970), zlatni globus za najbolji strani film (1970)

Policajac Azulaj je povratak na kvalitetu iz Salah Shabatija. Kishon je napisao scenario specijalno za Shajke Ofira nakon sto je fenomenalno odigrao policajca u Ervinki i Kanalu Blaumilh. Radi se o Avrahamu Azulaju, policajcu mekog srca koji radi u Jafi. Policija mu je sve, ali je previse mekan da bi bio dobar policajac, kada napise kaznu dovoljno je da se vozac rasplace i Azulaj ga pusti i sam plati kaznu, kada rade raciju na stajgi, pusta kurve da bjeze jer im se smiluje, ispred nosa mu se desavaju provale, i slicno. Njegovi zapovjednici ga smatraju dobrocudnim glupanom, ali on je daleko od toga. Razbije ultra ortodoksnu demonstraciju enciklopedijskim znanjem biblije (kako je Bergerano rekao, biblijskim kvizom), pokaze se kao poliglot, tecno govori hebrejski, francuski, jidis i arapski i recitira arapsku poeziju na pamet i slicno. Kada mu trenutni radni ugovor dodje do kraja, Bergerano i Lefkovic odluce da ga nece obnoviti. Samo postoji problem, tko ce mu to saopciti? Nemaju srca jer, kako Bergerano kaze, „On je kao djete, rasplace se“. Kada to sazna Amar, sef lokalne mafije, sazove sastanak sefova da smisle kako da spase Azulaja jer je Azulajeva smjena njima najprofitabilnije vrijeme. Odluce inscenirati pljacku samostana i namjestiti Azulaju da uhapsi lopova. Azulaj uspije ali mu svejedno ne obnove ugovor, unaprijede ga i penzioniraju ga sa cinom narednika sa 20 godina sluzbe.

Film je sav odise 70tim, i po stilu fotografije i po muzici i po atmosferi. Zadnja scena, kada Azulaj izlazi iz policijske stanice sa svjezim prugama narednika na uniformi sa svojom zenom Beti ruku pod ruku, a u dvoristu Bergerano trenira policajce strojev korak za paradu za Dan Policije i da naredbu „Lice na desno“ i svi salutiraju Azulaju a njegovo lice se zgrci u grimasu pred plac je izvanredna. Kada je scena snimana, direktor fotografije je viknuo Kishonu „Kakva je scena, ne vidim od suza.“ a Kishon je odgovorio, „Ni ja“. Genijalne su i scene Azulajevog daydreaminga, recimo kada mu Lefkovic pocne govoriti o obnavljanju ugovora ima scena gdje Lefkovic strelja Azulaja, snimana po uzoru na Goyu, ili kada Azulaj gleda akcioni film zljm kvalitete pa pocne scena gdje je Azulaj junak Donivan (nije tipfeler) a kurva Mimi s kojom se sprijateljio na raciji junakinja koju Donivan spasava. Nisam primjetio niti jedan stos iz knjiga, izgleda da je film 100% originalan. Film dobija 5 od 5 zvjezdica.

~

Na osnovu svojih fe-no-me-nal-nih priča,snimao je i filmove.Poznate i priznate.Svidelo mi se kako su Kishonovi filmovi iz perioda 1964. – 1978. viđeni u UmpaUmpinovoj kolekciji nonsensa.
Ko nije,a voleo bi da pogleda bar trajlere i da prepozna ono što je čitao,lakše će se snaći u pretrazi ako koristi hebrejski

השוטר אזולאי

סאלח שבתי

…אפרים קישון

אפרים קישון

Efraim Kišon (heb. אפרים קישון – Ephraim Kishon), 23. august 1924.-29. januar 2005., izraelski satiričar, dramaturg, scenarista i filmski režiser.

Rođen je u Budimpešti kao Ferenc Hoffmann. Studirao je likovnu umjetnost, slikarstvo i skulpturu, a tokom studija je pisao humorističke eseje i scenska djela. Preživljava holokaust tokom Drugog svjetskog rata i nakon 1945. mijenja prezime u Kišont. Emigrirao je u Izrael 1949. gdje mu je imigracijski radnik promjenio ime u Efraim Hišon.

Iako nije znao hebrejski, brzo ga je savladao i postaje autor satiričke kolumne u dnevniku na jednostavnom hebrejskom, Omer, već nakon dvije godine. Od 1952. je bio autor kolumne Had Gadya u dnevniku Ma’ariv. Posvetio se pisanju političke i socijalne satire, ali je pisao i djela čistog humora, tako da je ubrzo ova kolumna postala najpopularnija u cjeloj zemlji. Njegov izvrsni smisao za jezik i za likove je primjenio i u brojnim skečevima za pozorišta.
Evo jednog kratkog citata iz njegove knjige:

…U Švicarskoj se govore tri jezika: Nijemci znaju francuski i italijanski, Francuzi znaju francuski, a Talijani znaju kako da obrađuju zemlju. Oni francuskog porijekla gledaju s visoka na Nijemce, Nijemci gledaju s visoka na Francuze, zajedno gledaju s visoka na Italijane, a svi zajedno gledaju s visoka na strance.

iz Les Parents Terrible

Ženio se tri puta, prvi puta 1946. s Evom (Chawa) Klamer, brak je završio razvodom, druga supruga Sara preminula je 2002., trećom suprugom se oženio 2003. godine, a sve ih je zvao u svojim djelima najbolja od svih žena. Ima i troje djece: Raphaela (r. 1957.), Amira (r. 1964.), i Renanu (r. 1968.), koje je također slikovito opisao u svojim pričama, poput Renanina opisa u priči Duda Cuci ili Amira u priči Pakao zvani kakao.

~

Njegovi filmovi Sallah Shabati (1964.) i Shoter Azulai (1970.) nominovani su za Oscara u kategoriji najboljeg stranog filma.

~

Dela su mu prevedena na 37 jezika, pedesetak knjiga koje je napisao prodano je u više od 40 miliona primeraka.

wikipedia