Kućna apoteka za zdrave

Kako je nastala ova knjiga ili
Albert Ajnštajn je bio u pravu

Počećemo od stare mudrosti da svako želi da ga ljudi vole.Tako je,na primer,rimski car Kaligula trošio šakom i kapom na klanje ljudi u areni samo da bi zadovoljio rulju i da bi ga ona volela.
Na temu „kako steći prijatelje“ ispisano je tone hartije,ali sve to meni lično nije bilo od velike koristi.
Učtiv sam kao francuski diplomata,taktičan,miran i sed – ali to niko ne zna da ceni.
Svojevremeno, kad bi me ljudi pitali kako sam,široko bih se nasmešio i rekao da sam odlično,super,poslednja knjiga ima dobru prođu,sve bolje igram golf, a na bilijaru sam zaradio dvadeset funti.I tako, umesto da me vole, ljudi bi samo othuknuli i procedili:“Ma nemoj!“ili bi se izvinili kako im se žuri,ili bi rekli kako je ipak vreme da prestanem da jurim kao lud za lovom.
Ukratko,nisu hteli da imaju posla sa mnom.Naročito u poslednje vreme,to jest poslednjih trideset godina.
Dobro,zaključio sam,neću steći prijatelje,ali šta je sa poznanicima,s onima s kojima možeš da razmeniš reč-dve?
– Prati me luda sreća – rekao bih zadovoljno ljudima. – Upravo sam završio operu, a sad vodim porodicu na Tahiti.

– Ne preterujte s naprezanjem – odgovorili bi mi ledeno. -Znate,niste više tako mladi.

Pa bi se izgubili.I zaobilazili bi me u širokom luku.Više me niko nije pitao za moje zdravlje.Škartirali su me.Da li sam bio usamljen?
Kao Izrael u Generalnoj Skupštini,eto kako.Ne bih rekao da su me bojkotovali,mada u stvari jesu.
Došlo je dotle da sam se ponekad pitao:“Efraime,kako si,kako ide?“samo da bih osetio kako je nekom stalo do mene.
Više mi nije priao ni uspeh jer nisam imao kome da pričam o njemu.

A onda sam vratima pričepio palac na nozi.

Što ti je sreća!Naime, vraćao sam se kući iz samoposluge,s punim naručjem flaša,pa sam onako muški udario nogom o ulazna vrata,
ali su mi vrata uzvratila udarac i spljeskala nožni palac između sebe i dovratka pretvorivši ga u plavo testo.

U tom trenutku je naišao moj komšija Feliks Zelig.Čitave dve godine nije sa mnom prozborio ni reči,ali je sad zastao.
-Šta ti je? -upita me. -Šta ti je,stari moj?
Nem od bola samo sam upro prstom.Feliks me malo vukao,malo nosio do kauča,onda mi je pripremio piće,pa je ostao uz mene sve dok mi se žena nije vratila.

Aha,rekao sam u sebi,tako je to znači.

Nedelju dana kasnije naletim u pošti na gospođu Blum koja me upita kako mi je palac i sve ostalo,a ja joj odovorim:
– Palac nije ništa.Izludeo sam od straha jer me nešto strašno probada u slabinama…
Gospođa Blum me doprati do samih kućnih vrata.
– Morate kod lekara – reče mi,a oči joj zablistaše.- To vam je sigurno kamen u bubregu.Bože,pa ima da se provedete kao bos po trnju.
Proklinjaćete dan kad ste se rodili.
Od tada me zivkala svakog drugog dana raspitujući se za moje zdravlje.
Malo-pomalo,ljudi su opet obraćali pažnju na mene.Ali,više nisam čekao da me pitaju,odmah bi im rekao:

– Kakve paklene muke!Ubi me kamen.Ne mogu ni da pišem.Sutra moram na snimanje.
Brate,svakim danom sve više prijatelja!Iz puke znatiželje prelistao sam sve one knjige o tome kako se to radi:niko i ne spominje kamen u bubregu.Amateri!
Onda mi je sinula ideja da dnevnu naricaljku zaokružim još jednim biserom: eto,govorio sam, zbog te operacije morao sam da odložim snimanje filma.
Senzacionalan uspeh!Slatka ženica se požalila kako joj je dosta kuvanja kafe od jutra do sutra za sve moje prijatelje i
sapatnike.Odlučio sam da napišem knjigu o sticanju prijatelja pod naslovom „Šmrc-kuku-lele“

Tih dana obično bih pri kraju razgovora dodao:
– Potpuno sam propao.Imate li da mi pozajmite koji dinar?
Ljudi su vadili novčanike kao mutavi.Vratila mi se vera u čoveka.

– Znaš – rekao sam ženici – tek mi je sad jasno ono s Jovom.Znao je on šta radi sa svim onim svojim nevoljama i mukama!
Tako sam se ugledao na Jova i servirao pravi koktel čemera,te bol u leđima(krivi mi se kičma?),te pritegli me poreznici,
ubi me tvrda stolica,plus bankrotstvo,bilharzija i moj poslednji fijasko.
A lansirao sam glasine da mi je žena pobegla u Španiju sa našim porodičnim doktorom.

Bio sam popularan kao nikada do tada.Upravo sam u tom kratkom srećnom razdoblju svog života otkrio
„Prvo pravilo sendviča“, po kome između dve debele propasti možeš da razmažeš tanak sloj sreće.
Uspeo sam da prošvercujem – između požara u kuhinji i upale slepog creva – jednu značajnu književnu nagradu a da me nisu bojkotovali.

No,bilo je suviše dobro da bi potrajalo.

Tog petka – i sad mi pisaća mašina drhti pod prstima dok ovo pišem – tog crnog petka odjednom me spopade neki neobično
stvarni bol u krstima.Dođe lekar i objavi:kamen u bubregu.Eto što ti je Božja pravda!
– Slušaj,draga – rekao sam slatkoj ženici – biće najbolje da za sutra pozajmiš neku stolicu više i da odmah pristaviš kafu.
Navaliće ko mutavi.

Niko se nije pojavio.Ama baš niko.Zbog nekoliko kamenčića u bubregu izgubio sam sve svoje teško stečene prijatelje.
I tek onda, u bolesničkom krevetu, shvatio sam načelo:
rulja ne voli bolesne i nesrećne ljude,ona voli zdrave i srećne koji se žale na svoje tegobe.

Albert Ajnštajn je bio u pravu – sve je relativno.Tako je zamišljena i ova knjiga – kao praktičan priručnik za one
zdrave čitaoce koji su otkrili pozitivne strane bolovanja u današnjem društvu.

Ova knjiga je namenjena umišljenim bolesnicima.